U četvrtak 6. decembra, kao deo kampanje „16 Dana borbe protiv rodno zasnovanog nasilja (RZN)“, ADRA Srbije i UNICEF organizovali su okrugli sto na temu odgovora na potrebe devojčica u migracijama. Cilj ove diskusije bio je razmena postojećih praksi u radu sa devojčicama u migracijama, kada je u pitanju odgovor na njihove potrebe i njihovo uključivanje u postojeće programe, ali i kad je reč o izazovima sa kojima se susrećemo u radu sa njima. U pokušaju da se napravi sveobuhvatni pristup ovoj temi, okruglom stolu su prisustvovali akteri vladinog i nevladinog sektora, sa različitim mandatima. U diskusiji su učestvovali predstavnici Ministartva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja (MRZBSP), Komesarijata za izbeglice i migracije Republike Srbije (KIRS), Centra za zaštitu žrtava trgovine ljudima (CZŽTLJ), Visokog komesarijata za izbeglice Ujedinjenih nacija (UNHCR), Populacionog fond Ujednjenih nacija (UNFPA), Lekara bez granica (MSF), NVO Atine, Osnovne škole Branko Pešić, Grupe 484, Indigo, i Info Parka. Diskusiju je otvorio Milenko Nikić, specijani savetnik u MRZBSP, naglasivši važnost o razmišljanju o devojčicama u migracijama kao specifičnoj grupi u okviru migrantske krize. On je istakao da su udruženi napori svih aktera, kako sa vladine tako i nevladine strane, imperativ u odgovaranju na potrebe devojčica, dodavši da je angažovanje eksperata u oblasti rodno zasnovanog nasilja neophodno kako za korisnike tako i za pružaoce usluga.

U prvi panel uvela nas je Frančeska Riveli iz UNICEF-a, fokusirajući se na načine na koje možemo da adaptiramo programe za migrantske i izbegličke devojčice kada je reč o njihovoj zaštiti i bezbednosti. Ona se osvrnula na značajne razlike medju devojčicama i dečacima u adolescenciji u svakoj kulturi, a naročito u onima sa kojima se susrećemo u radu u okviru migrantske krize, a koje su čvrsto ukorenjene u patrijarhatu. Riveli je pozvala sve organizacije da pristupe ovom problemu na inovativan način, istakavši da smo ponekad i mi sami, kao pružaoci usluga, “siguran prostor” za devojčice.

Diskusija je dotakla pitanje važnosti multi-sektorskog pristupa, ali i brojne izazove u pružanju pomoći populaciji u pokretu. Una Vitasović iz KIRS-a ukazala je da je teško raditi sa ženama kada su one pre svega usredsređene na svoju destinaciju; iz tog razloga, razdvajanje od muževa ili očeva u slučajevima nasilja može biti veliki izazov. Ona je istakla i problem sa obrazovanjem, jer mnogi tinejdžeri uključeni u sistem formalnog obrazovanja, naročito devojčice, nemaju prethodnog iskustva sa školom upravo zbog rodnih normi. Safet Rasulbegović (KIRS) je dodao da saradnju sa internacionalnim organizacijama koje odgovaraju na izbegličku krizu takodje treba razmotriti, kako bi se našao način da se slučajevi prate i preko granica. Biljana Kosanić iz UNHCR-a osvrnula se na problem neprijavljivanja slučajeva RZN, s obzirom na to da dugačke procedure koje žene i devojčice koje žele da nastave svoje putovanje ka zemlji destinacije, mogu videti kao prepreku. Uprkos tome, humanitarni sistem je dužan da obezbedi podršku i pravno zastupanje u slučajevima RZN, što UNHCR i čini kroz svoje implementarne partnere. Đorđe Dogandžić iz CZŽTLJ istakao je da do sada u okviru migrantske krize, za razliku od dečaka, nije bilo identifikovanih devojčica kao žrtava trgovine ljudima. Sa druge strane, govornici su se složili da ovaj Centar ima krucijalnu ulogu u jačanju kapaciteta organizacija uključenih u odgovor na izbegličku i migrantsku krizu, kao i da je veoma važno da organizacije imaju stručnjake obučene na temu trgovine ljudima. Sanja Kandić iz Atine govorila je o važnosti sveobuhvatnog pristupa u radu sa preživelima RZN-a, pristupa koji obuhvata ne samo bezbednost, već i obezbeđivanje zdravstvenih usluga, obrazovanja, i psihološke pomoći. Sanja Kandić je opisala pružanje podrške kao proces koji mora uključiti i one koji vode slučaj, ali i same preživele, jer rezultat intervencija ne treba da bude zavisnost, već vraćanje kontrole nad svojim životom.

Kad je reč o zdravjlju, Jovana Petrović iz UNFPA naglasila je važnost rada na seksualnom i reproduktivnom zdravlju migrantskih devojčica i žena. Ova tema i pružanje usluga mogu biti izazov s obzirom na kulturne razlike, ali iskustvo UNFPA je pokazalo da podizanje svesti, kao i obrazovanje korisnika o važnosti ove teme daje pozitivne rezultate. UNFPA-ove mobilne klinike su identifikovane kao jedna od najboljih praksi u ovoj oblasti. Predstavnik MSF-a Dr Bojan Žižić podsetio je da je veoma važno imati poseban pristup ženskoj populaciji, s obzirom da one često oklevaju da traže zdravstvene usluge – bilo da to znači uspostavljanje posebnog prostora za njih, rada sa njima u periodima kada nema gužve, ili primena nekih drugih strategija. On je dodao da je uloga dobrih kulturnih medijatora u dosezanju i komunikaciji sa migrantskim ženama i devojkama ključna za lekarske timove, zbog čega MSF pruža posebnu pažnju zapošljavanju medijatora koji su upoznati sa, ili potiču iz navedenih kultura.

Mia Kisić iz Adre otvorila je drugi panel o obrazovanju i psihosocijalnoj zaštiti, tvrdeći da su ove oblasti ključne za diskusiju o migrantskim devojčicama s obzirom na njihovu jasnu vezu sa prevencijom i odgovorom na RZN. Ona je dodala da je ovo pitanje gde i vladin i nevladin sektor imaju bitnu ulogu, te da bi oba trebalo da se međusobno podržavaju i koordinišu kada god je moguće.

Svi predstavnici su se složili da kulturne razlike i rodne norme prisutne u kulturama izbeglica i migranata, predstavljaju značajne prepreke za devojčice koje žele da se školuju. Direktor osnovne škole „Branko Pešić“, Nenad Ćirić, ukazao je na odsustvo adolescentkinja u obrazovanju, rekavši da je od 250 učenika koji su upisali tu školu, a dolaze iz migrantske populacije, samo 6 bilo žensko. Gospodin Nikić se obavezao da će, zajedno sa KIRS-om, preduzeti korake i početi da radi sa roditeljima kako bi i oni ispoštovali zakon Republike Srbije  uključili svoje ćerke u formalno obrazovanje. Sara Ristić iz Info Parka, fokusirala se na značaj neformalne edukacije, ali i na važnost iznalaženja načina da se dopre do onih najranjivijih devojčica, a posebno do onih smeštenih van državnih centara. Ona je pozvala sve aktere da doprinesu uvođenju rodne perspektive u svoje programe, obezbede rodno i starosno senzitivnu statistiku, kao i da redovno evaluiraju svoj rad. Ema Kostić i Slađana Stojanović iz Indiga podelile su uspešne prakse svoje organizacije u uključivanju devojčica u formalno i neformalno obrazovanje kroz radionice i savetovanje sa devojčicama i njihovim roditeljima. Istakle su da u datom trenuku u južnoj Srbiji većina migrantske dece redovno pohadja osnovnu školu, a pet devojčica ide u srednju školu. Danica Ćirić iz Grupe 484 izjavila je  da je važno raditi na motivaciji devojčica, ali i roditelja, ukazivanjem na beneficije školovanja, te da je bitno uključiti i drugu stranu u konverzaciju – direktore, učitelje i drugo školsko osoblje.

Ova diskusija poslužiće kao osnova za stvaranje preporuka i prioriteta u radu organizacija koje će biti uključene u odgovor na migrantsku i izbegličku krizu tokom sledeće godine. U okviru sledeće kampanje 16 Dana aktivizma 2019, uspesi u ostvarivanju ovih preporuka biće evaluirani.Na kraju sastanka, učesnici su pozvani da podrže kampanju 16 dana aktivizma protiv Rodno zasnovanog nasilja i fotografišu se u Narandžastom foto štandu. Govornici su se slikali sa parolama koje su pripremile migrantske devojčice u Adrinom ženskom centru, i na ovaj način doprineli da se njihovi glasovi čuju i budu priznati.  Slike možete pogledati ovde: