tekst: Vuk Vučković

fotografije: Miloš Stošić

I šta sad, pomislim? Sišao sam dole. Nisam odustao nego sam sve samo odložio da vidim par dana kako će biti.  Reko, ajde, sutradan ću. Probam da legnem prvi put na mermer — hladno. Napravim krug i nađem pored kante kartone, pa napravim da mi bude malo toplije — al’ džaba. Opet tad krenem oko kontejnera i nađem gomilu nekih ženskih džempera.

To prvo veče odmah je došla ekipa momaka: Je l’ si naš? Je l’ si naš? — momci 25-30 godina. Naoštreni. Narodne patrole, hoće da biju migrante. Video sam da hoće problem. Prvi put me vide i viču: Je l’ si naš? — Naš, čiji bih bio. — odgovorim. Super, ostani tu — kažu oni i odu. I to je moje prvo veče na ulici. U toku noći panduri prvih sedam dana budili me po pet puta za veče. Je l’ si osuđivan? Privođen? Na poternici? Pa kad im objasnim da sam beskućnik odu. Pa se vrati druga ekipa, pa pandur u civilu — samo pokaže značku. Sve isto veče. Samo mi nisu bili žandarmerija i interventna, a ovi ostali svi, užas. I to svako veče. Startovali su me i u Španskoj kući. Ja ušao, punim telefon — odma su upali dvoje; tip i riba: Šta radiš ovde? Punim telefon. Gde puniš, kako, šta? Evo ti struja ovde, pokažem. Ruke gore, širi noge. I onda krene pretres i nađu mi nož, ni dva prsta dužine. Poklon. Šta će ti ovo? Sečem hleb, beskućnik sam, za to mi treba. Pa mi našli loperamid. Šta je ovo, šta je ovo?!?!?! Loperamid, kažem. Govori, šta je ovo?!?! Za sraćku, bre, imam proliv. Aha, ok. Vene daj da vidimo. Skidaj majicu. Ono čisto sve. Ispipali mi sve i ispreturali. Ja izašao, ne verujem. Mene tu čačkaš, a koliko se pravog kriminala dešava?

Ja inače ležim u šteku, ali tako da vidim sve ispred sebe. Posmatram sve oko sebe i želim ta posmatranja da podelim sa vama. Taj dan parkira se marica malo niže, ja gledam sa istog mesta. Izlazi pandur, izlaze njih dvoje i gomila stvari. Ja gledam u čudu, a on im objašnjava i pokazuje rukama: Budite ovde, ako se nešto desi, tu su kamere koje snimaju sve i bezbedni ste. Ostavi ih u tom njihovom kvadratu iz kog oni ne mrdaju, uđe u maricu i ode. Azerbejdžanci. Tog mesta su se držali baš k’o pijani plota — ni centimetar izvan zamišljenog kvadrata ne mrdaju. Tu su napravili šator i wc iza strujomera. Isto tako prže hranu iza strujomera na plinskoj boci, sve u ta dva kvadrata. Ljudi nikog ne diraju, ali to je sve počelo da smeta jednoj komšinici. Ona sišla prvi dan donela im hranu i garderobu, ali oni sve to pobacaju; i inače oni sve bacaju osim para, jednostavno ne veruju nikome. Ova komšinica poludi i zamrzi ih tog trenutka, pa je počela redovno da im zove muriju. Murija kaže mi nemamo ništa sa tim, zovite komunalce. Ova odmah okrene i komunalce. Ja sam taj dan otišao u Lominu na tuš, a kad sam se vratio imao sam šta i da vidim: od mojih stvari nema ništa. Sve pokupila komunalna, a njih dvoje se deru nešto, niko ih ne razume. Uglavnom, on u jednom trenutku poludi i legne na tramvajske šine. Ulete panduri, odmah pod mišku i njega i nju i u maricu. Tad su pokupili i njihove stvari — pet kofera. Posle jedno nedelju dana su izašli. Prvo žena, pa muž, i nastavili po svom: gomila stvari i šator. Komšinica opet da poludi — zove policiju i komunalce. Tad opet pokupe moje stvari. Sad nisam bio u Lominoj, nego u Francuskoj u Narodnoj kuhinji na ručku. Od tad sam počeo da pravim selekciju i da imam stvari dovoljno samo za jedan ranac i kofer koji mogu da vučem sa sobom, inače — ne vredi. Tad mi opet pokupe i kartone za ležanje. E, reko’ — nećeš više. Onda nađem dva šteka. Jedan ovde kod komšije, a drugi kod klinca tu, invalid je, poskakuje dok hoda i kleptoman je i tu kod njega, kleptomana, mi je najsigurnije. Inače, taj dečko je toliko jak da je jednom celu žardinjeru odneo kući. Keva njegova se zaprepastila i jedva je sutradan sa nekim ljudima vratila žardinjeru na njeno mesto. Kod njih sam od tada držao stvari. Sa sobom sam imao jastuk i kartone. Jastuk ako dignu — dignu, šta da radim, a kartone imaš na sve strane, pa sam samo to počeo da ostavljam kad sam odlazio bilo gde iz šteka.

Tako je bilo tu i sa nekim klincima, bivšim domcima. Dolazili redovno njih trojica. Ja ležim dole, a oni me cimaju: Šta radiš tu? Imaš pare? I tako te fore. Ja im kažem da beže odatle. Oni samo ustrče uz stepenište pa kažu: Vratićemo se. Odem na jednu stranu da kupim kafu, kad se vratim u štek nađem sve stvari ispreturane. Znači, ništa ne odnesu, ništa ne ukradu, samo naprave nered i pocepaju šta mogu. Namestim sve kako je bilo, pa posle pola sata odem na drugu stranu, da napunim telefon. Vratim se nazad, a ono opet sve razbacano i uništeno. Tad sam rešio da promenim štek, da ne može bilo ko tek tako da mi uništava stvari ili me šutira dok spavam. I sad, u ovom novom šteku koji je ograđen, čujem samo nekad klince kako protrčavaju i viču: Evo ga ovde još jedan spava! Ali ne mogu da me šutiraju dok spavam, jer nas deli ograda.

Nego, otišao sam sad predaleko, treba da se vratim na posmatranja koja želim da podelim sa vama.

Azerbejdžanac je u jednom trenutku krenuo da peca. Napravio kao neki štap i vatao kedere, pa su to pržili. Posle je počeo da lovi i golubove. Uzme pa gađa kamenjem. Lakše bi bilo da stavi malo hleba i kutiju — prosta zamka — ali ne, on je lovio tako gađajući. Ne znam ko mu je rekao da to ne sme da radi, ali prestao je. I sve vreme njih ljudi gađaju sa mosta. Po ceo dan. Onda se oni iznerviraju i krenu da viču: Fak Srbija; i da udaraju u onaj strujomer. Pa su onda počeli tako sa mosta da ih gađaju petardama dok spavaju. Ja bih poludeo. Tog trenutka dolazi murija, a dolaze i majstori da poprave strujomer koji u stvari napaja semafor tu. Oni se zavuku u šator i prete da će da se poliju benzinom i zapale. Flaša — ne znaš da li je sok ili je benzin. Ne znaš. Uglavnom, izašli su iz šatora i odma dobili lisice na ruke. Mart mesec, ona izlazi, ja reko sad će i on. Prođe mart, april, maj on ne izlazi. Evo, sad je decembar i njega još nema. Ko zna šta je na kraju bilo sa njim.

Jedne noći, snimao se neki film tu, a ja ležim i u jednom trenutku vidim stoji jedan lik, pa dođe i neka ženska. Oboje nose prsluke kao obeležja te producentske kuće valjda. I u jednom trenutku ostane ta ženska sama i stalno se šeta tu pored mene, kao ono vojnici na straži napred-nazad ili tigar u kavezu na crtanom filmu. Šeta tako tri-četiri sata. Posle nekog vremena ja rešim da se okrenem, da protegnem noge, kad ona brže-bolje: Izvinite, nemojte da se pomerate. Znate, ja sam ovde zbog vas. Što zbog mene, pitam je? Pa da ne izađete znate, da ne upadnete u kadar, pošto snimamo. Ja joj kažem: Pa neću ja, ali ustaće vam ovaj Azerbejdžanac i kako sam to rekao čovek ustaje i ide da šora. Oni snimali tu neku vožnju autima. Posle nekog vremena samo sam čuo kako ta devojka viče: Ej, evo je! drugi: Lupi joj šamar, skloni je odatle! dva šamara, skloni je! I onda čuješ i treći glas: Sve je u redu, gotovo snimanje. Ludilo. Nisam znao da li to snimaju film ili jure ženu od Azerbejdžanca.

Sledeći put, to je bilo pred prošlu Novu godinu, ja sedim i nema nikog na stanici: 11:00 noću. Samo jedna ženska stoji i đuska glavom, provalim da ima slušalice. U jednom trenutku ispadne joj telefon, ona ga pokupi, skine slušalice i vadi novčanik. Ja je gledam, ona vrti pare nešto i eto je u dva koraka kod mene: Hej, ćao, je l’ mogu sjesti tu? Možeš, kažem joj. Evo za tebe ovo, kaže, i daje mi novčanice. A, čuj, šta ti radiš ovdje? Ja provalim da nije naša i ispostavilo se da je iz Zagreba. Marina. Ajmo, oću častit, hoću popit s tobom. Odemo tu u piceriju, naručimo dve pice i dva piva. Ona je to pivo odmah oljuštila i tu podrigne. Kaže: A čuj, izvini za ovo. A de si me ovo doveo u ovu prčvarnicu, ne smem ni cigaru zapalit. Ajmo, ajmo, uzmi još koje pivo i idemo. Ja uzmem još piva i dođemo tu do mosta. Šta ćeš ti ovde, pitam je. Na proslavi Nove godine kod drugara je. Kako si se provela? Ne znam, ja se napila. Jesi ti bio kad u Zagrebu? Samo na stadionu, kažem joj. A, greška, greška, moraš u kafiće, kaže ona. A je l’ si tu sutra? Pa gde ću, majke ti? Aj doću ja sutra, kaže ona. I ja ujutru morao da završavam nešto i kad sam se vratio a u šteku gomila stvari: slatkiši, slaniši, kolači, torte i flaša viskija — litarska. Reko, ovo je Marina bila sto posto, nema ko drugi. Rekla je veče pre da ćemo se sigurno još videti, jer će dolaziti u Beograd i voleo bih stvarno da popijemo piće i da se ispričamo opet.

Bila je tu jednom i Jovana. U 04:00, pred zoru spavamo ja i još jedan drugar, ali čujem ja za svaki slučaj sve: neki tip i riba, stranci sa gomilom kofera, pričaju nešto. Ovaj moj ortak spava, ne može da ga probudi ništa. Priđe ona tu i gleda pravo u mene, a ja je nišanim blago jednim okom — uvek budan. Ona me gleda i legne naspram mene, imitira kako sam ja legao i kako sam skupljen. Posle ustaje i dođe do ovog drugara i op — dve ‘iljade ispod jastuka mu stavi. Dođe do mene, ja se kao probudim, a ona pita je l’ slobodno da sedne pored mene. Slobodno, kažem joj. Tu se ona predstavi, 24-25 godina je imala. Pita, klasično: pa kako to da si ovde završio? Ko ti je ovaj drugar? Obično kad me tako pitaju usred noći, samo im kažem — ma duga je priča, a ovo sad nije ni mesto ni vreme za to. Ja sad jednim okom pratim one dve ‘iljade ispod jastuka, da ih vetar ne oduva i hoću da joj odgovorim, al’ krene njena priča. Znaš, ja živim sa momkom u Švajcarskoj, evo sad sam došla ovde kod keve i ćaleta. Nemoj ovde da spavaš, hladno je, nego ajde kod mene. Imam stan, mi ćemo sad da idemo, a ti možeš da ostaneš tu. Hvala ti, ja sam se navikao ovde. Hajde, šta, čuvaš stan tri meseca dok se ja opet ne vratim? Ja opet fino kažem da ne mogu. Ona mi traži papir da napiše svoj broj telefona. Jedva nađem neki papirić, a ona karminom napiše broj i njeno ime „Jovana“. Posle joj se obriše taj karmin, ali uspe da nađe u torbici olovku pa mi napiše broj ispod karmina. Rastajemo se mi tu, kad ona i meni dve hiljade. Pa onda ode do ono dvoje stranaca pa i njima da po dve hiljade. Što si prišla kod mene, pitam, a ona kaže: pa znaš, ja znam kako ti je, jer i ja sam bila beskućnica u Beogradu godinama. Kad je počela da nabraja imena, a ja ljude ne znam po imenima, samo po liku i u trenutku dok je tako nabrajalaona mene zagrli, a ja u šoku. Pa je l’ smem da te zagrlim? Smeš, nego si me iznenadila, kažem joj ja. Daj i ti meni broj, pita ona, a ja tad nisam imao mobilni, šteta. I tu se rastanemo. Njen broj posle izgubim.

Tako jednom naiđe žena, ujutru u osam sati i kaže: Doručak! Ja u šoku — ona donela sendviče od po pola vekne a unutra čajna i kačkavalj, pa sa strane jogurt i neki kolači. Tako jedno jutro, pa sledeće jutro i tako danima. Znaš, ja stalno prolazim ovuda i vidim vas, pa to koliko imam hoću da podelim sa vama, kaže ona meni.  Tako je dolazila petnaestak dana, a onda je nije bilo dugo sve dok se jednog dana nije pojavila u crnini. Izvinjava se, imala je smrtni slučaj u porodici i evo tek sad je stigla da nam donese doručak. Dolazila je posle još neko vreme, pa je nestala, ali umesto nje tu na šine ujutru počeo je da se parkira jedan taksista, izlazi i daje mi 500 kinti — Idi pojedi i popij nešto, ugrej se. Tri dana je dolazio lik zaredom. Ja mu kažem, hvala ali ne treba, a on: ma neka, uzmi. Posle toga počela neka starija žena da dolazi svako jutro i ona isto kaže: Znaš, kupila sam sebi doručak pa evo da podelimo. Onda posle nekog vremena dođe njena koleginica, tako se predstavi, i kaže da se sele iz kancelarije, pa da više neće moći da nam donose hranu, ali izvadi iz tašne dva red bull-a. Uh, super, ja to obožavam. Monster mi je na prvom mestu, stoji mi i kao pozadina na ekranu telefona. Energija. Potrebna je energija.

Međutim, koliko ima ljudi koji hoće da pomognu, ima i onih koji hoće da te maltretiraju. Da ti nešto drpe. Vide te da spavaš ispod mosta pa te šutnu.

Uvek sam budan, uvek osmatram sve oko sebe i moj je utisak da je sve ovo samo jedan ružan san. Nešto mi se desilo, neka saobraćajka i ja sam u komi i sve ovo gde sam stalno budan u stvari sanjam. I tako čekam da se probudim, a za to vreme sam izuzetno budan i oprezan u ovom svetu i to je ono najgore.

Otkako sam počeo da radim imam neki svoj ritual. Ustanem u 05:00, sedim, skupim se i čuvam toplotu. Spremam se za dan. Retko pijem, čokanj-dva votke uz energetsko piće, jer ne ide na suvo, ali sem toga ništa. I to je i pandurima čudno — kako si na ulici a čist si, jer na ulici svi uzimaju nešto, pre svega zbog psihičkog bola. Kad bih imao novac za stan, kad bih dobio sedmicu na lotou, na istom ovom mestu bih bio. Naučio sam na ulicu sad već. Sad imam posao i ljudi mi kažu: uzmi stan. Zašto? Da bih se ponadao i kad se firma ugasi ili dobijem otkaz ili se desi nešto treće, ja opet na ulicu da se navikavam. Zašto? Neka, navikao sam već, jer ja sam ti kao ambrozija, korov, gde god me posadiš tu ću da niknem. Kupio bih monster i cigare bez obzira da li imam milion ili imam 300 dinara u džepu. Dojadili su mi i stanodavci, baš kao i oni poslednji kod kojih sam stanovao do 16. marta. 2021. Psihički su me maltretirali i u jednom trenutku morao sam odmah da izađem jer mi je svega bilo preko glave. Tad sam izašao iz stana i otišao pravo na most sa jednim čiljem — da skočim sa njega. Ali ne, ne, ne. Ne u reku, ne da imam šansu, nego na beton — za kraj priče. Dva, pola tri noću, žive duše nema, hladno. Taman. I, šta me povuklo nazad? Šta me sprečilo u svoj toj besnoj rešenosti? Vetar. Vetar. Popeo sam se na ivicu mosta, ali je vetar toliko jako duvao. Nisam imao snage koliko je jak bio, bukvalno me oborio nazad. Umesto da mi pomogne da me gurne dole, ono kontra. Kontra. Nisam imao snage da ga pobedim. Da li je to bio znak, ne znam, ali nisu čista posla.

I šta sad, pomislim? Sišao sam dole. Nisam odustao nego sam sve samo odložio da vidim par dana kako će biti. Reko, ajde, sutradan ću. Probam da legnem prvi put na mermer — hladno. Napravim krug i nađem pored kante kartone, pa napravim da mi bude malo toplije — al’ džaba. Opet tad krenem oko kontejnera i nađem gomilu nekih ženskih džempera. Kako sam se uhvatio za te džempere prilazi jedna žena, devojka, u tom trenutku nemam pojma ko je. To je bila M1. Pitala me da li znam gde je ulica Radoslava Grujića. Jeste li čuli za ADRU? Ja reko, ne. Mislio sam da traži nekog lika — Vladu. Pa jeste li čuli za humanitarnu… ja reko, ne. Ne treba meni više ništa. I ona opet: Pa znate gde je Žika slika? Ja da je skinem sa grbače kažem — Čubura. E, bravo, tu kod parka samo skrenite… priča ona a ja ne kapiram. Sutradan eto nje opet: Pa, niste došli juče? Nisam. Pitam je ima li jednu cigaru. Ona mi smota i pozove da dođem tamo sutradan.[i] Za sve to vreme, ta tri dana ja viđam jednog lika: stariji čovek, ćopa kad hoda, prevrće po kantama. Ja u sebi reko: Auuu, ovaj čovek je gladan. Da li je ovo realno? A on vadi iz kanti hleb, pune kese hleba, i počne da hrani golubove. Ja u još većem šoku. To je bio M2, sad već pokojni. Trećeg dana opet tu M1. Pune ruke stvari: jedva hoda sa tim. Ovo je za vas, kaže. Pogubljen pitam šta za mene, a ona već počela da vadi garderobu, ćebe, ranac pun klope — sve što mi treba. Dođite da vas upišemo na spisak, kaže opet. Kad je otišla ja gledam onaj ranac, a u njemu slatkiši, slaniši, čuda. Bila je tu i neka supa i mleko, a to meni ništa ne znači. Pomislim, daću to onom čoveku što je kopao po kantama. On naiđe, ja mu kažem: Izvinite, dobio sam ovo, ali ovih par stvari nemam gde da spremim i čuvam. Kaže — hvala, koliko sam dužan? Rekoh: ništa, greota da bacim. Tu smo se upoznali ja i M2. On me pitao može li da sedne i tu je krenulo naše druženje, prijateljstvo, koje je trajalo godinu dana. Nažalost samo toliko, jer je on preminuo. On mi je poklonio onaj nožić za hleb koji su mi uzeli panduri. Mnogo mi je krivo što sam ostao bez te uspomene, ali šta ćeš: dođu i sve ti uzmu.

A za moj nastavak sa životom zaslužna je M1. To jedno ćebe koje mi je donela. Te noći naiđe neki lik, tamnoput, izbeglica, i njemu hladno. Viče: Problemo, problemo, problemo! Ja kažem: no problemo. On opet: problemo — i proba da mi otme ćebe. E nećeš, pomislim. Ovo ćebe neće niko da mi oduzme. Uspem da ga oteram a da se ne potučemo. Kako je svanulo, meni je dunulo: Pa ona se tu cima oko mene, donela mi i ovo ćebe, ma idem da vidim ja šta je to. Tamo je bilo ispred 5-6 beskućnika sa kojima sam se upoznao. Čekali smo M1. Javi se ona svima, ali pojuri da se rukuje sa mnom: Super što si došao. Hajde unutra da te upoznam sa socijalnom radnicom. Uđem, a unutra M3. Ona mi da još jedan paket hrane i odmah krenemo priču kako sam se našao tu. Ja joj sve ispričam. Dokumenta, pita me ona, ja kažem: nemam. U redu, onda da ti izvadimo ličnu kartu i zdravstvenu, kaže ona. Nemam ja pare za to. Ma ne trebaju ti pare, mi to plaćamo. Tu se mi natezali i M3 me jedva ubedila da prihvatim to i da sigurno oni sve regulišu. U međuvremenu mene već peti dan panduri bude i ispituju šta ću tu i zašto nemam dokumenta. Maltretiranje — jesi li privođen, osuđivan ili na poternici? Vide da nisam i začude se onda šta ću tu na ulici. Shvatim da mi trebaju ta dokumenta i posle mi bude drago što sam pristao. Evo, sad i radim. Imam neke planove. Volim da gledam Zvezdu kad igra fudbal, da slušam muziku — to mi je baš nedostajalo. Da igram igrice, da popijem kafu, da popijem Monster, da ćutim sa okej ljudima, da pričam sa okej ljudima, a sve to jer sam na ulici upoznao svoja tri M, i posebno zato što mi M1 nije dala drugu šansu da odem na most a da to nije ni znala.

[i] Adrin cilj je doprineti očuvanju zdravlja i širenju navika koje mu doprinose. U isto vreme, ponekad se najpožrtvovaniji volonteri i članovi tima bore sa svojim navikama. Ili život namesti situaciju u kojoj bude najvažnije prvo upostaviti kontakt sa osobom u potrebi, pokazati solidarnost i graditi na tome.