BESKUĆNIŠTVO, POEZIJA I POVERENJE: IŠTVAN FARKAŠ – ADRA Srbija

BESKUĆNIŠTVO, POEZIJA I POVERENJE: IŠTVAN FARKAŠ

Saopštenje za javnost povodom projekta“Borba protiv beskućništva“
29/05/2024
Saopštenje za javnost povodom projekta“Borba protiv beskućništva“
29/05/2024
Prikaži sve

BESKUĆNIŠTVO, POEZIJA I POVERENJE: IŠTVAN FARKAŠ

autor: Vuk Vučković

fotografije: Miloš Stošić

 

O Ištvanu Farkašu već je mnogo toga rečeno, a mnogo toga rekao je i sam u svojim pesmama, ali čini se da i nakon svega toga on uvek ima da ponudi neke nove uvide koji se tiču života na ulici, identiteta, marginalizovanosti i dostojanstva. Pre ovog intervjua napravljen je jedan kratkometražni film o njegovom životu, a u uličnim novinama Liceulice su se čak u dva navrata pojavljivali tekstovi o njemu (LUL br. 8 iz 2011. godine i LUL br. 91 iz aprila 2023. godine). Ovoga puta povod za naše viđanje bilo je njegovo učešće na pesničkoj večeri u Beogradu u organizaciji SpokenWord-a, na koje je došao sa još tri pesnika iz Novog Sada. Razgovarali smo pre, između i posle njegovih čitanja. Nadam se da će ovaj naš razgovor bar malo rasvetliti poziciju čoveka deprivilegovanog u svakom mogućem aspektu života koji se svakodnevno bori za parčiće svoje slobode.

Ako biste morali sebe da predstavite nekome, šta biste rekli tom trećem licu?

To prilično zavisi od toga ko je ta osoba i šta je ono što tu osobu konkretno interesuje, a ako ne bih znao ništa o toj osobi, onda bih pokušao da procenim šta bi mogli biti važno o meni a da to ne bude smaranje.

Ok, a šta biste rekli bilo kome o Ištvanu Farkašu? Ištvan Farkaš je?

Svakako bih izdvojio par bitnih osobina koje mene određuju kao osobu. Ne bi bilo biografskih podataka ili konkretnih pojedinosti o životu i dosadašnjim dešavanjima, pa bih izdvojio da sam: književnik, prevodilac, društveni aktivista, čovek koji se školovao za učitelja i novinar. To su osnovne stvari koje govore o mojim afinitetima.

A osobinu? Pozitivnu ili negativnu? Negativnu u smislu da vam smeta kod vas ponekad.

Osobina je jedna – i pozitivna i negativna: uporna tvrdoglavost. Deo tvrdoglavosti koji predstavlja istrajnost i doslednost ume da bude jako dobar, ali nekad ode i u negativno kad zbog te osobine pređem neke granice koje drugi smatraju prihvatljivim, jer to postaje naporno za neku drugu osobu.

Ne volite biografske podatke, ali moram da vas pitam kada i gde ste tačno rođeni?

Rođen sam u Somboru 22.03.1962. godine, ali to je sasvim nebitno za mene kao čoveka.

Koliko ste generalno bili na ulici?

Doslovno na ulici nekih par meseci.

A u nekim neuslovnim, za život u današnje vreme nestandardnim objektima za život?

Po šupama od poznanika, po podrumima i ruševinama proveo sam otprilike nekih poslednjih 20 godina.

Miloš (fotograf): Ja sam vas upoznao kad ste u Petrovaradinu živeli u polusrušenoj kući u delu koji je nekada bio štala.

Ištvan: Tako je, bio sam i po štalama.

Šta je za vas sloboda?

Sloboda je, ne mogu da se setim sada ko je to rekao, ali sloboda nije u tome da radimo šta hoćemo, već da ne moramo raditi šta nećemo.

To je jedno negativno određenje slobode?

Može biti, može tako da zvuči, ali je ipak sloboda. A za mene lično sloboda je ne biti pod pritiskom i presingom ili u iznudici. Imati mogućnost izbora, jer sve dok to imamo, imamo bar delić slobode. Na primer, ako sada imamo izbore i imamo samo jednu stranku za koju možemo ali i ne moramo da glasamo – još uvek sam slobodan makar da ne glasam. Međutim, kada znam da će ako ja ne glasam za tu jedinu osobu na listi sankcije i kazne zateći ljude oko mene, ali ne i samo mene lično, onda to postaje iznudica. Ako ne budem glasao za njega sankcije će stići one koje volim i tog trenutka ja odlazim i glasam – ja postajem rob i gubim slobodu, ali samo zato što ja imam pravo da svojim izborima ugrozim sebe, ali ne i nekoga do koga mi je stalo i koga volim, jer ja mogu birati svoju kob, ali ne i tuđu!

Na šta prvo pomislite kad se pomene ulica?

To opet zavisi od konteksta, ali bi ulica za mene pre svega bila spoznaja, upoznavanje nepoznatog i primećivanje onog previđenog. Pored toga, sve što se zbiva oko nas u društvu, prvo se prepozna na ulici. Ulica donosi tu spoznaju okoline, prednosti i mane omeđenosti, spoznaju uređenja i haosa i spoznaju potrebe za povremenim sklanjanjem od svega toga.

Kako vi gledate na zid od kuće kad ste sa strane ulice i kako vidite isti taj zid kad ste u kući, kad imate smeštaj?

Kada nemam mogućnost da budem negde unutra a imam potrebu da se sklonim sa ulice, postoje samo dve mogućnosti: ili ću ući u neku zgradu ili ću sa ulice otići van grada na neku livadu, da se tako sklonim. Ta omeđenost zida iznutra ponekad štiti. Štiti privatnost i intimnost, štiti egzistencijalne potrebe: od hladnoće, od buke, od prevelike žege, ali najčešće ipak ograničava. Znači, ume da štiti. Dok sam napolju potreban mi je ponekad taj ulazak u omeđenost, ali kad sam unutra u jednom trenutku osetim se skučeno, kao u zatvoru ili u samici i onda imam potrebu za izlaskom iz te omeđenosti. Potrebu da šetam. Nekad zbog ezistencije ali nekad i zbog puke potrebe da ne budem u mestu: da vidim nešto ili čujem nešto ili naprosto samo da hodam.

Koje doba dana najviše volite? Odnosno, da li se menja odnos prema određenom dobu dana u odnosu na to kada živite na ulici ili kad imate smeštaj, pošto znamo da je na ulici noću toplo zapravo samo u junu, julu i avgustu?

To je jako promenljivo i zavisi od mnogo stvari, ali ono što mi najviše prija jeste cik zore, naročito u letnjem periodu. Međutim, kao što kažem – zavisi: nekad veče, nekad jutro. U uslovima kad imam gde da budem to još uvek bude cik zore, ali u vreme kad sam bio prinuđen biti na ulici, to su bili noćni sati, ne zbog onoga zbog čega ih volim sada, zbog događaja i druženja, već upravo zbog potrebe za intimom, jer jedino sam tada mogao biti sam.

Vi se sklonite tako što se svi drugi sklone u kuće?

Upravo tako, ja sam u nekom podrumu ili negde ispod mosta i tokom dana svi prolaze, zaviruju i zgražavaju se nad tim šta ću ja tu. Noć mi onda daje intimu.

Kako ste počeli da pišete pesme?

Odrastao sam u Somboru. Sa početkom srednje šrednje škole počeo sam da pišem.

 

EHO 

I jeknu zvuk na vrhu, na litici,

zboreći život, zboreći vek

sekući prostor, sekući vreme

a odmah za njim zapišti odjek

zabruji zvuk u pitomom dolu,

zboreći čežnju, zboreći san

tiho preleti nad rodnom zemljom

prati ga lahor razdragan

zašumi zvuk na dnu ponora

zboreći borbu, svetlije dne

al odmah zamre, zaklana mačem

stravične, tamne, mrkle tišine

 

Ko su vaši omiljeni pesnici?

Jožef Fatili i Mikloš Radmili. Leže mi po senzibilitetu, ali i po tematici, po izrazu u poeziji i po onome kako ih je tretiralo njihovo vreme – kao potpuno nevažne i nebitne da bi sada bili slavljeni kao najjači autori.

Zbog čega ste počeli da pišete?

U to vreme imao sam potrebu da se izražavam u pisanoj formi. Pošto sam po prirodi mnogo povučen, naročito u to srednjoškolsko doba, a imao sam potrebu da nađem sebe i da se iskažem. Pisanje je onda postalo jedina mogućnost koju sam pronašao da se otvorim prema svetu a da pritom ono što je samo za mene ostane tu samo za mene.

Objavljivani ste?

Objavio sam dve zbirke pesama od kojih je kasnije Franja Petrinović priredio kao neku vrstu kompilacije najboljih pesama. U ovom trenutku imam jedan gotov rukopis za koji tražim izdavača i nekih desetak rukopisa kojima fali dalji rad da bih ih kasnije objavio.

Koji su nazivi vaših objavljenih zbirki?

Prva se zove „Obračun“, a druga „Iz utrobe“, dok kompilacija nosi naslov „Noćne brojanice“.[2]

 

JESENJI SUMRAK

stakleni zid nemani umire

lice u pepelu, telo u krvi

oči joj se cakle samrtničkim sjajem

u njima se nebo prevrće, mrvi

još jedan kesten tiho se ljulja

plameno lišće u ognju se topi

gle, iznad ognja crni se gar, kulja

kroz njeg’ bledo sjaje zvezde-mizantropi

i crna raka proguta poslednje

pramene žara, pohotljivo popi

kap vina rumenog, što pehar brižno skriva

te i pehar razbi, i kesten oplete

i korice dana ego-vreme sklopi

u foliju crnu soliter upliva

Slam1236

Sombor, otkud znam kada, negde sredinom ’80.-ih

 

Posedujete li primerke svojih knjiga?

Ne. Sve sam podelio i sad kad mi ponekad zatreba nešto, ja pozajmim od prijatelja pa im ih posle vratim.

Imate li neke svakodnevne rituale?

Svakog dana odgledam Slagalicu uveče dok ujutru odigram slagalicu na internetu. To bi se moglo zvati nekom vrstom rituala.

A rituali dok pišete?

Palim cigarete jednu za drugom.

Lančano pušenje?

Da, da. Desilo mi se tako u jednoj redakciji dok sam sedeo i pisao da sam pripalio cigaretu i kada sam hteo da je otresem u pepeljaru, u pepeljari su već gorele do pola popušene 4 moje cigarete. To pripaljivanje mi održava neku usredsređemost, koncentraciju, pažnju. U trenutku kad mi se ugasi cigareta nekad zaboravim misao dok ne upalim sledeću i onda čim nastavim dalje sa cigaretom, misao se vrati i ja nastavim sa pisanjem.

 

 

Kakav je vaš odnos prema Novom Sadu i, još važnije možda, kakav je odnos Novog Sada prema vama?

U Novi Sad sam se doselio tek sa četrdeset i nešto godina. Pre toga sam dolazio prilično često kod rođaka ili na neka dešavanja.

Zbog čega ste se doselili u Novi Sad?

U Somboru nisam mogao da nađem posao u struci – bio sam apsolvent na Učiteljskoj akademiji. Nalazio sam privremeno-povremene poslove u nekim fabrikama, pa je onda i to prestalo i jednostavno više nisam mogao da se izdržavam i morao sam da živim od kontejnera. Uz to sam radio još alternativno poslove preko nekih udruženja građana, ali to je često bilo čisto volonterski ili za neku platu ispod minimalca. Zbog toga sam se izdržavao od kontejnera i u jednom trenutku se javila mogućnost, pošto sam u Somboru između ostalog radio i kao novinar u nekoliko redakcija, da se zaposlim u romskoj redakciji radija u Novom Sadu za redovnu platu. Preselio sam se u Novi Sad da bih mogao to da radim, ali kada sam stigao tamo i taj posao se izjalovio i morao sam da nastavim sa životom u kojem preživljavam od kontejnera. Međutim, u odnosu na Sombor Novi Sad ima mnogo više mogućnosti za takvo preživljavanje, a manju konkurenciju.

Kako?

Sombor je na 3 rejona gde su postojali kontejneri imao preko 300 sakupljača, a u Novom Sadu je bilo nekoliko hiljada sakupljača, ali doslovno u svakoj ulici su bili kontejneri, tako da je konkurentnost bila manja pa sam tako i ostao u Novom Sadu. Tu sam se uključio opet u volonterski rad u nekim udruženjima i to mi je neka vrsta dopunske zarade. Imao sam razne pogodnosti za volontere, honorari su bili i češći i veći nego u Somboru, a osim toga sam dobijao i prehrambene pakete, pakete odeće, plaćen gradski bus i slično.

Šta bi bilo nešto najzanimljivije što ste pronašli u kontejneru?

Selio sam se preko 500 puta iz jednog stana u drugi, iz jedne ulice u drugu, iz jednog grada u drugi i ono što mi je najzanimljivije od svih tih pronalazaka iz kontejnera su primerci Politikinog zabavnika. Počeo sam da ga pratim od četvrte godine dok još nisam znao da čitam, gledao sam slike, i uz Zabavnik sam i naučio da čitam. I danas kad mogu da kupim ili kad nađem neki primerak negde, ja rado sednem i pročitam ga. Kad sam počeo da skupljam po kontejnerima počeo sam da pravim i svoju kolekciju Zabavnika pronađenih u kontejnerima. Imao sam nekoliko takvih kutija i kad god bih se selio, za svih tih više stotina puta, ako bih nešto poneo sa sobom, to bi bila ta kolekcija Zabavnika.

Koliko ih je bilo u kolekciji?

Nekoliko stotina. Bilo je raznih brojeva, raznih godišta, od pre mog rođenja do najsvežijih brojeva. Možda je bilo desetak duplikata. No, u jednom trenutku kad sam se doselio kod nekih rođaka u jednu šupu u Novom Sadu. Iz sasvim nepoznatih razloga ta šupa je izgorela i u požaru sa njom stradali su i ti Zabavnici, kao i još neke meni bitne sitnice, olovke, papirići sa zapisima.

Kad se to desilo?

Neke 2007. godine. Znači pre nešto jače od petnaest godina. Posle toga sam opet sakupio nešto primeraka, ali ih više pri raznim seljenjima nisam nosio sa sobom, osim par komada koje sam mogao da spakujem u ranac.

Požar je uradio svoje…

Da, posle požara sam počeo sam ekonomišem oko toga.

Koje još grane umetnosti volite?

Volim sve vrste muzike, ali pravim izbor po kvalitetu datog žanra. Inače, omiljeni su mi džez i bluz i klasika iz 19. veka. Voleo sam da odlazim na koncerte klasične muzike u Novom Sadu, jer tu je uvek bilo izbora.

Tri vaša pesnika su?

Malo je tri! Evo bar pet: Atila Jožef, Miroslav Antić, Duško Trifunović, Branko Ćopić i po meni najjači romski pesnik na svetu, a i jedan od najjačih pesnika na svetu uopšte – Jovan Nikolić.

Ja uvek navedem i Muharema Serbezovskog kao jednog od najvećih pesnika sa ovih prostora.

Od njega sam, nažalost, samo par pesama čitao kao poeziju, ali to što sam čitao mi se svidelo.

Vi ste, koliko mi je poznato, poreklom Rom mađarskog imena koji je Srbin? Vaše ime: Ištvan Farkaš bi prevedeno sa mađarskog značilo – Stefan Vuk? Farkaš je Vuk?

Da, to je značenje. Inače se zbog toga ponekad u šali predstavljam i kao Vuk Stefanović Karadžić, zbog kombinacije imena i boje kože.

Znate li romski?

Nažalost, ne znam. U mojoj porodici romski jezik je prestao biti u intenzivnoj upotrebi davno. Prababa i pradeda su još pričali kod kuće romski. Oni su živeli u Autstro-Ugarskoj u okolini Baje koja se nalazi nekih pedesetak kilometara od Sombora. Moja baka je sve razumela, ali je manje pričala, odnosno više je pričala mađarski nego romski, a moja mama više nije razumela više od pola i retko kad je koristila po neku reč. Onda dolazi moja generacija koja više uopšte ne razume romski osim tih nekih standardnih reči koje su drugi preuzeli od nas.

Koje su to reči?

lova – pare.

gras – konj

mange – uzimati.

Smatrate li to nekim nedostatkom za vaše lično iskustvo?

Ovo će biti veoma zanimljivo jer to smatram sa jedne strane velikim nedostatkom, a sa druge strane velikom vrlinom. Nedostatkom zato što bih voleo da poznajem jezik svog porekla, a ovako je moj maternji postao mađarski. Na primer i kad bih znao taj jedan jezik više, mogao bih još bliže da upoznam neke ljude, ne samo površno. Upoznavanje preko nekog jezika obogaćuje čoveka i taj odnos i tu onda ostajem uskraćen za bliskost. Sa druge strane to nepoznavanje romskog smatram vrlinom jer ogromna količina Roma iz mog okruženja smatra to poznavanje jezika jedinom svojom osobinom, jedinim što čini njih Romima, što čini njihovu romskost. Tu se upada i u samosegregaciju. Mi smo Romi, oni su gadžovani, u prevodu, mi znamo romski jezik a oni ne znaju i to poprima lako karakteristike nacionalizma, fašizma i nacizma.

Kažete da većina to prepoznaje kao jedinu karakteristiku svoje romskosti, a šta vi prepoznajete kao ono romsko kod vas. Sa čim se vi tu identifikujete ako nema jezika?

Da, većini je samo jezik bitan. A ono što ja smatram bar jednako važnim a za mene i najvažnijim, to je konstantni, neprekinuti niz kontakta sa prirodom. Zatim, to je možda nastalo i iz prinude, ali mi smo veoma prilagodljivi, fleksibilni, brzo učimo i primenjujemo naučeno. Neko to primeni za dobro, za poboljšanje sebe i okoline, a neko to i zloupotrebi i to je ono zbog čega mi se ta osobina nas Roma nekad i ne sviđa. Među raznim spasiteljima Roma, kako romima, tako i ne-romima, svi oni teže tome da se romi moraju uklopiti u društvo. Svi forsiraju to da se moramo uklopiti i otkrivaju toplu vodu, a ne shvataju da smo mi svetski šampioni i olimpijski prvaci u tome.

Kao kad se u školi govori o uklapanju…

Tako je, a nema šta Rom da se uklopi, on se uklopio, drugi treba tome da se uče uklapanju od njega.

Rekli ste da je to možda i posledica getoizacije?

Da, rekao sam, ali ne znam koliko je posledica prinude, a koliko možda ipak nešto stvarno karakteristično za nas.

Tu bih dodao da su Romi ipak uvek bili prvo getoizirani od strane stanovništva u čija naselja su dolazili.

Tako je. I mi nismo nikada pristali na to. To što govore da Romi treba da nauče od okoline nešto da bi se uklopili – pa ne postoji Rom koji ne zna bar dva jezika. Poznajem neke koji govore i 4-5 jezika i imaju kulturu 4-5 naroda i onda neko opet kaže da mi moramo da se prilagodimo. Niko da uzme da uči od nas. Na primer, ko je najlakše preživeo ratove? Mi, jer smo naučili kako u minimalnim uslovima preživeti dan. Drugi su tad učili od nas. Recimo taj odlazak do kontejnera. Niko nije odlazio do rata osim nas, a kad se desio rat, onda su svi krenuli da idu na kontejnere i da od njih žive. Tako nažalost moraju i penzioneri sad da uče od nas. Mi imamo to, kako je neko rekao, hiljadugodišnje iskustvo preživljavanja.

IZ UTROBE

kao iz utrobe zemlje nafta

šikne iz mene reč

naravno, kao zemni gas

javi se najpre slika.

i udahnem je. i mirišem.

i opija me.

i siguran sam

ova bušotina neće uzalud

mašine habati: moždane vijuge,

ćelije od sna otrgnute.

kao iz utrobe zemlje nafta

šikne iz mene reč.

u mislima već gradim

bolnice i domove za siročad

i česme za putnike namernike,

i orahe, jabuke sadim za gladne,

jer, zaboga,

reč će mi doneti bogatstvo,

kao iz utrobe zemlje nafta.

i onda je klešem i brusim

i kujem, prstenje,

djerdan da od reči istkam,

dijamant da postane, zlato,

ili bar kamen mudrosti.

a onda uvek,

kao iz utrobe zemlje nafta,

reč presahne.

 

Koje bi bilo vaše najdraže sećanje sa ulice a koje najteže, ako imate takvih sećanja?

Najdraže…Kad sam prolazio pored jednog dečjeg igrališta jedna devojčica od 3-4 godine je dotrčala do mene i počela da me vuče da odem da se klackam sa njom, pošto nije imala sa kim. A najteže, ja bih rekao najindikativnije – isto sam išao ulicom i zaustavila me policija i maltretirali su me satima. Tražili ličnu kartu koju sam im dao i onda su me držali tako satima. Na pitanje šta se dešava rekli su da je to redovna kontrola. Niko me nije ni pipnuo, ali su me tako držali satima bez ikakvog objašnjenja. Posle toga sam napravio prijavu protiv tih policajaca. Naravno, nije se dešavalo ništa iako sam ja znao njihove brojeve značaka. Pravili su se da ne znaju ko je to, da tu nema tih ljudi sa tim brojevima značaka. Odem da podnesem tužbu sam u tužilaštvo, tamo mi kažu da sam zakasnio. Onda odem kod Pokrajinskog ombudsmana da predam tužbu i protiv policije i protiv tužilaštva zbog ćutanja administracije, a oni mi kažu da mogu da reaguju samo protiv organa vlasti, a šta su svi oni nego organi vlasti? Ono što je tu najindikativnije jeste da tu nije reagovao ni onaj čija je to obaveza i nadležnost, ne reaguje ni onaj koji te zloupotrebe treba da ispravi, a na kraju ne reaguje ni onaj ko od svih takvih treba zaštititi. Ostavljen sam sam sebi.

Jeste li stekli neke prijatelje na ulici?

Da, mnogo njih. Neki su mi drugovi, a neki su mi baš bliski prijatelji. Neki su, nažalost i umrli. Neki su se odselili, neke sam izgubio iz vida.

Dakle, uspevali ste u svemu tome da imate i neki socijalni život. Meni mnogi ljudi koji su doživeli beskućništvo kažu kako na ulici prijateljstvo nije moguće.

Zavisi od osobe, od tipa ličnosti. Ljudi na ulici jedni druge često smatraju konkurencijom, ali ima i onih koji te prihvate kao osobu sa kojom se zajedno može lakše preživeti. Jedan drugom priteknu u pomoć.

Koje je vaše najupečatljivije sećanje na roditelje i porodicu?

Nisam imao braće i sestara i živeo sam sa mamom jer su se moji roditelji rastali pre nego što sam ja rođen. Oca sam upoznao tek sa 14-15 godina. Jeste bilo teško, ali bilo je i lepo. Kao i u svakoj zajednici, imao sam ljude sa kojima sam bio blizak, ljude sa kojima sam bio na „dobar dan“ i ljude sa kojima nisam mogao da nađem zajednički jezik.

KOLATERALNA

zovu je kolateralna

kola su je udarila

dok je trotoarom gurala bicikl

tik do zida

u bolnici su je naterali da

krivičnu prijavu ne preda, kad policija dodje

da izjavi da je vozila sredinom puta

i naglo skrenula pripita

zdrobljeni bicikl joj i tako više ne treba

dok je u invalidskim kolicima guraju

Slam1236

Novi Sad 24.04.2023.

 

Šta vas je održavalo u najtežim trenucima, u momentima u kojima ste bili baš na ulici-ulici?

Moje doslovno beskućništvo stiglo je tek u Novom Sadu, ali tu su potpuno nepoznati ljudi prilazili i pomagali mi bez ikakvog mog apela za pomoć. Tako sam zavoleo Novi Sad više nego rodni grad. Tu se vraćamo na ono vaše pitanje mog odnosa prema Novom Sadu i odnosa Novog Sada prema meni. Prijatelja u Novom Sadu imam pedesetak, ljudi sa kojima sam na nekom drugarskom nivou imam nekoliko stotina, a onih koji su nešto čuli o meni i zbog toga me poštuju ima hiljadu. Tih hiljadu u Novom Sadu je mnogo. Velika podrška.

Koja je vaša omiljena hrana?

Krompir u svim količinama i oblicima i ono što sam davno jeo a što mnogo volim, a to su škembići.

Da li pijete?

Jako retko pijem alkohol, ali ponekad popijem crno vino u varijanti bambusa. Od drugih pića volim sve prirodne sokove, naročito sok od paradajza.

Jeste li nekad bili u braku? Bili u ljubavi sa nekim?

Ljubavi je bilo, ali nikada nisam bio u braku. U vreme u koje sam se mogao oženiti nije nikad bilo obostrano. Nekad sam želeo ja, a nekad druga osoba. Postojala je jednom obostrana ljubav, ali i ogromna razlika. Ja sam imao 20, a onda 14 godina. Ustručavao sam se zbog toga da pokrenem nešto ka tome. Posle sam izgubio uslove, a i ta devojka je otišla, ja sam se zaljubljivao posle u druge devojke i tako.

Imate li sada nekoga sa kim ste u vezi?

Imam odnos koji je i više i manje od ljubavi. Manje, jer nema te zanesene zaljubljenosti, a više jer je to jedna nepatvorena, čista ljubav.

 

AVGUST 26

zaigram se tako ponekad

reči i slike zavrćem kovitlam nasumice

u kazan ubacujem

varjačom drobim pa lemilicom opet ih spojim

ispašće već nešto da ih u korice

čeličnom žicom

zašiti mogu

igram se Februara, maškara, pandemijskih maskarada

nindža kornjača

maglina mlečnih puteljaka

zaigram se ponekad

ali zapari Avgusta

ta igra ne pristaje

previše je lenja, mamurna, snena

da na to eskalira

euforija nije njegova pasija

zato utihnem

i dalje u plafon zurim

komešanjem senki i odsjaja

tumačenjem šara na malteru napuklom

vulkanijadu maškara

ukroćujem

Slam1236

Ahlten 24.08.2020.

 

Šta biste poručili ljudima koji nisu u situaciji ekstremnog siromaštva ili beskućništva? Pre svega u povodom odnosa prema ljudima koji jesu u toj situaciji?

Da je empatija i solidarnost baš medju tim ljudima najveća. Da nikad ne možemo znati da li će i kada će nam ta solidarnost ubogih zatrebati. Meni je zatrebala. I dobio sam je. Pa neka nauče poštovati te ljude i pre toga.

Šta biste savetovali osobi koja je tek dospela u situaciju beskućništva?

Da se ne ustručava zatražiti pomoć da ne potone potpuno. I dobiće je. Ne od svih od kojih zatraži, ali od nekih hoće.

Šta očekujete, a šta želite od sutrašnjeg dana?

Naučio sam da ne očekujem ništa veliko i čudotvorno. Zadovoljan sam sitnim napretcima u bar dva dana mesečno. A želim da ti sitni napretci ne budu tek dva puta mesečno nego svaki dan bar iole.

Ovo je skica portreta jednog velikog čoveka kojem je dato jako malo, kao i mnogim ljudima koji dele njegovu sudbinu. Beskućništvo i ekstremno siromaštvo mogu izvući iz čoveka i ono najbolje i ono najgore, ali ono što definitivno uvek izvlače je životna energija. Ištvan je vedar ali i umoran, prijatan sagovornik koji bi najradije da pomaže drugima i nikoga ne opterećuje svojim problemima, kako egzistencijalnim, tako i umetničkim. Rastali smo se, on je sa pesnicima iz Novog Sada krenuo nazad. Njegov nastup na pesničkoj večeri je bio sjajan i on je bio zadovoljan čitanjem. Ištvan sada prikulja sredstva za štampanje svoje nove zbirke pesama, pa apelujemo na ljude koji žele da mu pomognu u tome da se jave na broj koji ovde ostavljamo.

 

MOLITVA NA OBALI

Gospodi

u hramove tvoje davno ne zadjoh

i ne znam te reči iz knjiga svetiteljskih

niti pomišljam često da ti išta kažem

jer čemu, Gospodi

ti vidiš sve

i misli moje

i nakane

i želje

ti vidiš i ono što sam sebi skrivam

i kada klikćem

i kada planem

i kad se razjarim

i kada utihnem

u prah razdrobljen i vetrom raznesen

a ipak

u jesenjem zrcalu jezera ovog

sad oči njene prepoznah

i odsjaj spokoja nebesa plavetnih

i slutnje nepogoda u oblacima svetlosivim

i bešnjenje oluja u tamnoteškim kišnim jorganima nebeskim

Gospodi

rečima ne znam

uzdahom te molim

pogledom brižnim

te tmurne oblake

iz njenih zena vazdamudrih

bar malo stanji

Slam1236

Arnum 22.10.2020.

 

Broj računa: Ištvan Farkaš 20013233246071

Broj telefona: Ištvan Farkaš 0621455087