Tekst: Vuk Vučković;  Fotografije: Miloš Stošić

Tokom februara vodio sam nekoliko razgovora sa čovekom koji je već pune 3 decenije na ulici. Tekst koji sledi posvećen je svim “najnapaćenijim i najrealnijim dušama”, kako je Života definisao beskućnike. Uz to, posveta ide svakodnevnoj borbi svih beskućnika, koju toliko često vode sami i bez ikakve podrške, kao i konačnom zarastanju svih ratnih rana.

Gde si odrastao?
Rođen sam i odrastao sam na Čuburi u Beogradu. Tu sam proveo neko svoje detinjstvo do sedme godine. Tada sam otišao u dom gde sam proveo sledećih deset i po godina.

Zbog čega si otišao u dom sa sedam godina?

Majka se tada preudala. Otac se šlogirao i nije mogao da izdržava mene i brata. Proglašeno je da ne može da vodi računa o nama i tako smo završili u domu.

U koji dom si prebačen?

Bio sam na Voždovcu, nekadašnji dom JNA, a sadašnji “Vasa Stajić”, onda sam bio u Vasu Stajić u Zemunu, posle sam bio u Nišu, pa u Kruševcu.

Bilo je nekih maloletničkih prekršaja, čim si završio i u Kruševcu? Da li ti je ok o tome da pričaš?

Nije mi problem, naravno. Da, bili su maloletnički prekršaji. Krao sam, obijao prodavnice, ali najviše su me poslali tamo jer sam bežao iz domova. Kasnije sam bio u dva navrata kratko i u zatvoru, ali o tome ne bih voleo da pričamo.

 Koliko dugo si bio u Kruševcu?

Tamo sam proveo 26 meseci i trinaest dana. Otišao sam tamo 13. septembra ‘88, a izašao sam 21. novembra 1990.

 Pamtiš te datume?
Kako ne, to nikada neću da zaboravim.

Pamitiš to jer je bilo neko teško iskustvo, robija?

Da. To je moje najružnije iskustvo.

Čega se sećaš iz tog doma?

Sećam se izolovanosti od familije, od roditelja, od slobode… Drugi te maltretira, drugi te školuje, drugi te vaspitava… a to je nešto najružnije što mi se desilo i što mi nedostaje…

Nedostaje ti porodica?

Da. Upravo to.

Jesi li imao dobar kontakt sa majkom kad se ona preudala?

Ne, nisam. Ona je napustila mog oca, mog brata i mene i to ne mogu da joj oprostim.

Znaš možda zbog čega vas je napustila?

Zato što moj otac nakon šloga više nije bio sposoban čovek. Nije mogao da radi…

A otac?

Sa ocem sam imao lep odnos, ali on je umro 1984. godine. Dvadesettrećeg januara sam napunio 12 godina, a on je umro 13. februara. To je bio najteži trenutak u mom životu i detinjstvu.

 Reci mi, koje je neko najlepše sećanje koje imaš iz detinjstva?

Meni je najlepše bilo kad je otac bio tu i kad je majka bila tu i kad sam ja bio sa njima. Tad sam imao 5-6 godina.

 Voleo si da ste svi zajedno?

Da, da smo zajedno. To mi je baš značilo.

Ružno sećanje iz detinjstva?

Ružno sećanje mi je bilo kad je bio kraj 1979. i početak 1980. godine kad su vodili mene i brata u Zvečansku. To ne mogu da zaboravim. To je za mene nešto najružnije. Ja sam imao osam godina, a brat pet. Teško mi je bilo jer me je Centar tad odveo od oca.

 Jeste li ti i brat bili zajedno u svim domovima do Kruševca?

Bili smo zajedno sve dok mene nisu poslali u Vasu Stajić u Zemunu. Hteli su da nas razdvoje, njega da pošalju u Knjaževac, a ja da ostanem na Voždovcu. Tada sam ja predložio da on ostane na Voždovcu a da mene prebace u Zemun i onda sam ja kad sam bežao iz Zemuna dolazio na Voždovac po njega i tako, provodili smo vreme zajedno. Ja sam njega stvarno voleo, ali posle smo imali neke probleme. Ja njega i sad volim, samo što to sada ne mogu da iskažem jer postoji neki bol koji me je zapekao tu i…

Znači, kao jako mali ostao si i bez majke i bez oca. Reci mi jesu li bili tu neki baba i deda sa kevine ili ćaletove strane?

Nisu. Oni su svi umrli, ali imao sam očevu sestru – tetku. Ona je mene i odgajila. Kad dođe vikend i puste me iz doma, ja sam odlazio kod nje i ona me je podizala, provodila vreme sa mnom. Kad sam izašao iz doma, otišao sam kod nje i živeo tamo. Ja sam nju opasno voleo, ali opet tad se svašta izdešavalo – izašao sam iz doma 1990. godine, imao sam 18 godina i neki avanturizam u sebi i onda sam malo putovao tako avanturistički do 1991. godine, a tada je već došlo i do rata…

Kakav kontakt ste imali kad se majka preudala?

Ja nikakav.

Da li je ona živa sad?

Ne, umrla je, ima 28, 29 godina.

Znači i ona početkom devedesetih umire?

Da, umrla je tačno kad je počeo rat u Bosni.

Koje godine odlaziš u vojsku?

Jesi li pre toga imao problema sa alkoholom i šta bi uopšte rekao: kad si počeo da piješ?

Počeo sam da pijem sa 12 godina, kad je otac umro. On je umro, kao što sam rekao, 13. februara 1984., a ja sam negde 17/18 maja prvu rakiju na Voždovicu ukrao i počeo da pijem. To je bila šljiva “Brka”, mala – unuče.

 Sećaš se i koja je rakija bila?

Kako ne – Čačak šljiva, čičica onaj na slici je bio. I već sa 15 godina sam bio registrovan kao najmlađi alkoholičar u Beogradu. Posle toga sam bio u toj nekoj apstinenciji kad sam otišao u Kruševac u dom.

Kako si to podneo?

Pa šta da ti kažem, ja sam i tamo imao devojku – ona je bila frizerka – i ona mi je davala da pijem Brion. Uzmem od nje litar briona i napravim od toga 3-4 litre votke. Kupim malo limuna, umešam sve i napravim špiritus.

Kako je došlo do toga da si sa 15 godina registrovan kao najmlađi alkoholičar?
Jednom prilikom 1988. godine sam se napio i niko u domu nije mogao da mi pomogne, pa su me poslali u Zemunsku bolnicu. Ali ja bih za sebe rekao lično da sam postao alkoholičar i da sam počeo baš naglo da pijem negde 1994/95 godine kad sam otišao u Novi Sad. Posle rata je to bilo, kao što kažeš. Tamo sam živeo deset godina, imao sam devojku ali doživeo sam neka razočarenja u toj vezi i počeo sam da pijem više nego inače. Nakon toga, živeo sam na ulici, sa ulice sam se oženio, na ulici sam dobio i dete i sve u svom životu uradio sam sa ulice.

Šta bi ti kao neko ko je na ulici trideset godina na ulici rekao za ulicu, jer ona koliko je loša, na kraju te je i prihvatilia i bila ti je poslednje utočište.

Pa da, generalno je loše biti svaki dan na ulici, ali sa neke strane si u pravu. Mene je ulica mnogo više školovala nego i moja škola i bilo koja druga škola, jer ja mogu svakoga da razumem,  a mene može da razume samo neko ko je prošao isto ovo što i ja prolazim. Sa jedne strane je loše, jer nemam gde da spavam, ali sa druge strane ulica je dobra jer sam mnoge stvari naučio tu. Mnogo sam ljudi upoznao tu i loših i dobrih. Tu imam i par drugara, ne mogu da kažem prijatelja, ali ljudi koje sam upoznao i koji su me stvarno prihvatili. Ti ljudi hoće i da pomognu, daju nekad garderobu, nekad novac. Upoznao sam i dosta klinaca za tih 18 godina koliko ja na Tašmajdanu radim limenke. Nikad problem nisam imao sa klincima. Priđem i pitam: sine, je l imaš limenku. – ne zanima me da li oni piju ili se drogiraju – i često me pozovu da sednem sa njima i daju mi limenke i pare. Mnogo sam od te dece naučio. Mnogo sam naučio i od matorih, nepismenih ljudi, ali to je sve život ulice. Sa te strane mi je ok, ali loše je to što nemam gde da budem.

Gde si tačno išao u rat?

Bio sam u Žitniću i Drnišu koji su od Knina udaljeni nekih 9 kilometara.

 Koliko dugo si bio na ratištu i, znam da je ovo nezahvalno pitanje, ali kakvo je tvoje sećanje na to vreme? Kakav je tvoj odnos prema strahu?

Bio sam tamo 35-36 dana. Tamo niko ne ide da jede medene kolače i strah postoji kod ljudi, ali strah je u telu a ti si u glavi svestan šta se dešava. Nema u ratu čoveka koji bi rekao da nema straha. Strah je tu, u svakom čoveku.

Koja je najružnija stvar koju si video u ratu?

Kad su poginuli moji drugar i drugarica. Drugar je poginuo od snajpera. Kretao se iza mene kad je pogođen, a drugarica se raznela bombom. Da bi nas odbranila, ona je sebe raznela bombom. To je najteža slika koju sam u životu video. Da bi nas spasila, ona je aktivirala bombu i ubila četvoro njihovih vojnika i sebe. To su teške uspomene – granatiraju nas, pa nam rastresu džigerice i svi skrenemo sa živcima.

Da li je tada piće nešto pomagalo?

Jeste. Tada sam baš puno pio. Davali smo po pola litra krvi, a za to smo dobijali po 25 litara vina. Odemo na davanje krvi nas četvoro i možeš da zamisliš kako to izgeda kad se vratimo sa 100 litara vina.

Krv ste davali za ranjenike?

Da, davali smo krv za naše ljude i za to smo dobijali pakete sa cigarama, paštetama, suhomesnatim proizvodima i vinom. Imali smo situaciju kad nas je bilo 11 na borbenim linijama i tad bi se svi ubili od alkohola. Bio je tu i gazda kuće u kojoj smo bili mi sa prve linije fronta, ali nas je bilo samo 11 boraca. U mojoj ekipi svi osim mene su bili Kraljevčani.

Kako sad ti dani deluju tebi? Da li ti je to vreme trajalo dugo ili se sve dešavalo brzo?

To je jedna ružna slika. Znaš kako, dan ti prođe u zajebanciji, ali je noć najteža: nemaš cigare, ovi iz komande ti ne daju cigare, smanjili nam cigare i noći su nam bile baš teške jer su nas napadali od 3 do 5 i od 5 do 7 noću. To su bila dva najgora termina gde su nas ubijali. Katastrofa. Ponekad bi nas napali u 11 ili 1, ali najčešće je to bilo od 3 do 5 i od 5 do 7, jer oni su računali da smo mi umorni, da spavamo…

Da ste bili pijani?

Ma nije samo pijani i oni su bili pijani, bili su i drogirani. Svi smo bili pijani. To su bile taktike. Oni nama jednom gurnu kravu u minsko polje – kravu od jedne tone i kad ona nagazi nogom od 300 kila na minu, to se sve digne – tu lete bataci i meso svuda po nama i mi smo  istog momenta znali da je to diverzija i da će oni da nam dođu spreda. Pijana rulja od sto ljudi, neki jedva idu i padaju, bauljaju i sad šta ćeš ti? Pogodiš ga patronom od 350 milimetara, udari ga metak i on odmah mrtav padne ispred tebe. To je ne daj bože nikome… ali to je rat i to je nešto najgore…

Meni je jedan prijatelj pričao o tim situacijama kad su igrali fudbal na ratištu, isto negde oko Knina. Tamo bi pijani igrali na velikom terenu 11 na 11 i kad bi lopta otišla u njivu birali bi ko će da ide po loptu jer je bilo minirano. Pričao mi je da su se ljudi često javljali sami da odu po loptu. Tako se desilo da je lik otišao, raznela ga je mina i odmah je jedan ušao da igra umesto njega. Kaže da su jedino tako pijani i mogli da prežive rat.

Mi smo  na primer odlazili u Knin da se kupamo. Imali smo za nedelju dana 3 kupanja. Odlazili smo svaki drugi dan da se kupamo i tamo u Kninu svraćali smo obavezno u naše kafane gde bi se olindrali toliko da nismo znali kako se zovemo. I mi smo najčešće međusobno ginuli. Ginuli smo i od Hrvata, ne kažem da nismo, ali ne toliko koliko smo mi sami sebi bili neprijatelji. Čovek pijan uzme i igra se sa minobacačem, otvori kapislu, skine kapicu i omaši cev i pogine kao dobar dan, a sa njim još gomila ljudi. Jednom mi se desilo da ide kamion sa puta i sa leve strane je srpska strana puta i uključenje, a sa desne hrvatska strana. I sad, otkud bih ja znao sa straže sa koje se on strane priključio i ja ga upozorim, opalim u vazduh, da bi on stao, ali on ne stane, nego doda gas. Čim je dodao gas, ja sam morao da pucam u njega. Opalio sam rafal po kamionu, a on je stao i počeo da viče: Ne pucaj, ja sam Srbin. Tu sam se baš iznervirao i rekao mu da sluša, jer ispaljen je bio metak upozorenja. Trebalo je samo da stane i da se javi, ali jok, oni to ništa ne zarezuju. Idu, voze se pijani i teraju dalje. To je, kažem, jedna ružna slika koju sam gledao da zaboravim, koliko mogu da zaboravim, ali ne znam koliko sam uspeo.

Da li je tih tridesetak dana bio neki prosek na ratištu i kako si završio sa vojskom?

Sve zavisi. Ja sam sa vojskm završio tako što sam pukao kad su mi poginuli drugar i drugarica. Otišao sam u ofsajd i uopšte me više nije zanimalo ratovanje. Išao sam posle toga da poginem i ja, ali onda su me zaustavili komandir čete i komandir bataljona i rekli mi da sam za nazad, da više nisam za rat.

Šta misliš, za šta si ratovao? Za koga? Šta si mislio tada, a šta sad?

Veruj mi da ne znam. Ulica me za ovih trideset godina ubila. Poludeo sam, to nije malo vremena… i posle svega toga ja ne mogu da ostvarim ni jednu običnu vojnu penziju. Kad sam se vratio sa ratišta izgubio sam potvrdu o razduživanju opreme u vojsci i navodno zbog toga ne mogu da ostvarim penziju, a sve im stoji u kompjuteru. Nisam više mogao sa njima da se borim i sad imam tu socijalnu pomoć od deset hiljada dinara i od toga živim… izgubio sam radnu sposobnost i odatle ta pomoć.

 Jesi li bio ranjavan u ratu?

Nisam, ali sam zato sa živcima pukao. Pre ratišta sam bio malo stabilniji i normalniji, nisam imao ni problema sa dijafragmom, a kad sam došao odande sve mi je bilo rastrešeno, celo telo. Ne može niko da kaže – vratio se sa ratišta normalan, jer niko se nije odande vratio normalan. Šta sam sve tamo video, u neku ruku sam i normalan sad.

Ima li neka situacija iz rata koja je za tebe, u tvojim očima, sačuvala bar trunku ljudskosti među ljudima?

Nema… nema u ratu ničeg takvog… I najgore je što tog rata ne bi ni bilo da nije bilo nas iz Srbije da idemo tamo. Bolje da je Sloba automatski dao i Knin i sve ostalo i sve bi bilo bolje. Svi ljudi koji su za vreme Oluje pobegli, svi su sada ovde i svi imaju veća prava i od mene koji sam i rođen ovde i ratovao sam za njihove kuće. Uvek sam bio za to da se žene i deca sklone, ali nerviralo me je to što mi ostajemo da ratujemo,  a oni svi idu. Neće kuću da ti sačuva niko drugi, ako je ne čuvaš sam.

Mislim da je u tom ratu, kao i u svim drugim, neka visoka politika odlučivala o svemu tome: ko ide, kad ide, dokle ide.

Jeste, rat je nekome rat, a nekome brat. Tu je uzeo Sloba pare, pa je uzeo Alija Izetbegović pare, pa je uzeo Tuđman pare i to je činjenica… a mi smo bili budale što smo uopšte bili tamo na ratištu.

Ali ti to nisi mogao da biraš?

Nisam. Imao sam devetnaest godina i pravo iz doma me poslali na ratište. Da su meni tada bile ove godine, drugačije bih uradio. Tu si morao da ideš, tu nema boga – zapovest. I onda su ljudi masovno uzimali vize i bežali preko, a sad se vraćaju i traže prava. Ne bih im ja tako lako dao ta prava. Mi koji nismo imali veze smo ostajali i za nas je bilo obavezno da idemo u vjsku, a oni sad dolaze i žale se, plaču kako nisu videli svoju zemlju godinama…

Gde si proveo prvi dan po povratku sa ratišta?

U stanu kod pokojne tetke. Rekoh ti već da sam sa njom imao dobre odnose. Išao sam malo i kod brata, ali tu su bila neka neslaganja i 1993. godine ostao sam konačno na ulici.

I gde si sve bio na ulici?

Na raznim mestima. Imao sam tezgu sa jednim drugom na Slaviji, pa sam čak neko vreme mogao da plaćam i jednu sobu od toga. 1995. sam se oženio, pa sam dobio i dete i sve to dok sam bio na ulici.

Koja je priča iza tog braka, kako ste se našli?

Živeo sam kod jednog pokojnog čoveka u ulici Moše Pijade, prodavao sam robu kod njega i tu smo se upoznali. Brzo smo se uzeli, ali njeni su bili protiv mene i ona se preudala i rodila decu tom drugom čoveku koji ju je onda odmah prevario. Tada je htela da se ubije, pa me njena majka zvala i ja sam je opet prihvatio i dobili smo sina, a i njenu ćerku, a moju pastorku sam gledao kao svoju. Nikad nije bilo da njemu nešto kupim, a da i ona to ne dobije… a onda su njeni opet rastavili nju i mene i tako.

Koliko dece imaš?

Samo sina.

Šta on sada radi?

On radi u Petrovcu na Mlavi, bavi se poljoprivredom. Poslednji put kad smo se čuli pričao mi je kako radi i ima redovnu platu u jednoj firmi.

Gde je on odrastao i kakav ste kontakt imali s obzirom na situaciju u porodici?

On je odrastao u Smederevu kod majke. Mi sad imamo dobar kontakt, ali do njegove šeste godine nisam ga često viđao. Sad mu je umrla majka i on je prepušten samom sebi. Naravno, on zna da uvek ima mene, ali sad se već par nedelja nismo čuli, jer sam ja izgubio telefon. Njegova majka je kad je on bio mali napravila veliki problem – maltretirala ga je zajedno sa nekim svojim prijateljem i on je jedva skupio hrabrost to da mi kaže.

Šta se dešavalo?

Vezivali su ga kanapom i tukli kablovima. Prijavio sam sve centru za socijalni rad i centar joj je oduzeo starateljstvo. Hteli su meni da daju dete, ali ja sam na ulici i nisam mogao ni prijavu da mu nađem za vađenje dokumenata i zdravstvene knjižice. U sudu su mi rekli da mogu da ga vodim sa sobom, ali da mi je to potpisana robija. Na kraju smo dogovorili da mu se nađe neka hraniteljska porodica, a da moja žena nema prava prilaska njemu. U dom nisam hteo da ga dam zbog svog iskustva sa domovima. Tako je on pet godina bio kod jedne žene koja ga je odškolovala i hvala joj na tome. Nisam uopšte morao da idem u centar za socijalni rad da bih ga video, ona me je zvala da dođem kad god hoću jer je to moje dete. Onda kad je napunio osamnaest godina došao je kod mene i moje druge žene sa kojom sam bio 13 godina u braku.

 Koje si krajeve najbolje upoznao u Beogradu?

Ja sam se držao parkova, Tašmajdan, Mali Taš, park kod hale Pionir.

Da li se dešava da zimi u nizu od po nekoliko dana spavaš na ulici?

Poslednje dve godine sam skroz na ulici. Pre toga, kad sam se vratio iz Novog Sada 2007. godine spavao sam dugo vremena u jednoj napuštenoj školi na Dorćolu, koja je sad adaptirana. Tu je bilo grejanja i niko me nije dirao.  Gvozdeni, topli radijatori i jedno ćebe – i to mi je ostala jedna lepa uspomena.

Kako ste se ti i druga žena slagali?

Ovako, prva moja žena je bila Slađana, druga je bila Marija, treća Silvana, četvrta Slavica i peta Živka.

Mislio sam na ženu sa kojom si živeo trinaest godina na ulici.

To je Živka. Ona je umrla nakon što je posle amputacije noge imala i šlog. Nakon toga nije živela ni mesec dana.

Žao mi je. Šta bi rekao za vaš zajednički život u tim uslovima?

Pravo da ti kažem, ne mogu da se setim da sam doživeo ni jedan lep trenutak sa njom. Bila je nervno obolela i sve je bilo teško.

Ali trinaest godina ste živeli zajedno, mora da je bilo nešto lepo…

Pa sad, šta da ti kažem, bilo je lepo samo možda kad je bila slava i to dan dva. Bili smo kao mačka i miš. Ona nije bila loša, to nikako ne mogu da kažem, jer ona i njen pokojni otac su me stvarno prihvatili i kad god se setim i imam pare, ja odem u crkvu i zapalim joj sveću. I mogu da kažem da mi je ona jedina samo pomagala u životu.

Pa pazi, biti trinaest godina uz nekog je velika stvar. I ona uz tebe i ti uz nju.

I ona je bila tu za mene i ja sam bio tu za nju. U meni je nalazila sigurnost. Ja sam joj bio sve. I  kad joj je otac umro ja sam joj bio i muž i brat i sin i majka i otac – sve je to ona nalazila u meni. Ali imali smo situacije da se posvađamo i da me iznervira, pa ja odem od nje na pet-šest dana, ali posle bi se mirili i tako smo proveli to naše vreme zajedno. Rastali smo se 15. januara 2015. Posle toga sam bio tri godine u Novom Sadu, pa sam se vratio u Beograd kada me je tamo devojka prevarila i od tada sam na ulici, bez dana u zatvorenom prostoru, dve godine.

Gde si bio u Novom Sadu?

Kad sam se rastao od Živke, otišao sam u Novi Sad po onom snegu koji je padao mesec i po dana: od 15. januara do 4. marta spavao sam na stanici u parku. Imao sam tamo svoju klupu. Tamo sam napravio nadstrešnjicu: dve šipke sam zabo u blato, a dva drveta sam zalepio lepkom i prebacio najlon preko. Ta klupa nije mogla da se vidi, bila je zavučena i videla se samo sa zgrade. Tad me jedna žena snimila sa zgrade, pa mi je donela jorgan, ćebe, kuvana jela. Posle toga sam upoznao jednu ženu koja je radila kao vaspitačica. Lepa žena je bila. Kosu je imala do zemlje.

Kako se desilo to upoznavanje?

Jedno dete je šutnulo loptu skroz do mene, a ja sam bio mrtav pijan tad. Međutim, dete dođe, počnemo da pričamo i ja ga naučim da broji do deset. On onda otrči i poviče: nastavnice, nastavnice – pa počne da broji. Ona ga pita ko ga je to naučio, a on kaže: onaj čika tamo. Tog dana čekao sam uplatu socijalnog koje je već kasnilo, pa nisam mogao da krenem u Beograd – imao sam kod sebe hiljadu i po dinara. Bilo je hladno pa sam otišao u kladionicu da se grejem i popijem toplu kafu. Uplatio listić tombole i dobio 4.500 dinara. Tad sam pomislio da sam se spasio za par dana, ali sam uplatio i poker aparat i kako sam uplatio dobio sam 40.000 dinara. Uhvatio sam se za glavu i pomislio: četrdeset hiljada, majko moja – bio sam u šoku. Uzeo sam pare i pogledao u telefon, a tamo stoji poruka da mi je stigla i socijalna pomoć.  Otišao sam u park i seo da pijem votku, kad eto stiže vaspitačica. Ide sa koleginicom i sa drugom decom. Pita me da li je slobodno, ja kažem jeste, pa mi kaže: izvini, ali ja bih tebe nešto pitala, ja kažem: pitaj. Mi te svi posmatramo i mnogo piješ, ne pričaš ni sa kim, ne javljaš se nikom. Jedino sa decom nekad nešto razgovaraš. Da li tebe nešto muči? – kaže ona. Ja kažem: jok, a ona opet: ma tebe ljubav muči. Ja je gledam i mislim se kakva ljubav, daleko sam ti ja od ljubavi. I tu kroz razgovor ja je pitam da izađemo na kafu. Ona kaže da nema problema – možemo da se vidimo u pet sati tog dana. Ja pomislim: Jao – muko moja, pređi na drugoga, jer ja volim da budem čist, a stvari su mi na pranju kod te žene koja mi je pomagala i pet sati je blizu. Pomislim: nema veze, snaći ću se – u džepu mi je 40 hiljada, na računu neke pare, biće dobro. Dođe to vreme i ja vidim čoveka koji prodaje ruže. Kaže 130 dinara jedna ruža. Pitam ga koliko bi me koštala 101 ruža, a on misli da ga za*ebavam. Kaže: šta, a ja njemu: 101 ruža bre, kol’ko para?  On onda kaže 9000. Ja njemu odmah dam kaparu 3000, a on ne može da veruje i pita samo do kad treba da bude gotovo. Ja sa tim buketom idem, a ljudi me gledaju iz kafića da vide kome ću to da dam. I to mi je jedna od najlepših stvari koje sam doživeo, pa ti zato i pričam.

To jeste lepo.

Da, sa njom sam bio nešto više od dve godine i bilo je lepo sve dok nisam napravio sranje, *ebiga. Nego tog dana ja posle odem u prodavnicu i kupim jednu bombonjeru i jednu veliku Milka čokoladu. Kad je došlo pet do pet, ja nju vidim, ali ona ne vidi mene, jer me ta 101 ruža celog zaklonila. I sad, udarac je to. Ne poklanja se to tek tako. Ruža govori sama za sebe i ne znaš šta će da bude, jer to odmah nije drugarski.

Priđem joj i kažem: ovo je za tebe. Ona kaže: za mene? Zašto? Zato što sam danas upoznao najlepšu ženu koja će mi biti i drugarica – odgovorim ja. Ali ovo nije samo drugarski. Drugarski je, nego kako, kažem ja – a u sebi mislim: kakvo crno drugarski. Ona prihvati taj poklon i pita me da joj pomognem da odnese to kući. Pozove me da joj pomognem da unese to i u njen stan u zgradi, a posle odemo na kafu u jedan kafić kod Futoške pijace. Možeš da zamisliš mene: pijem limunadu, a hteo bih votku. Ispunim joj tu želju i onda krenem da je otpratim kući misleći da idem posle u hotel, jer konačno imam pare, ali kad smo stigli ispred, ona mi kaže: ne ideš ti nigde, ostaješ kod mene. Rekla mi je to veče kako je svesna svega i kako je imala jednu promašenu ljubav zbog koje je sad sama. Tako sam ostao kod nje.

I kakav si problem napravio?

Prevario sam je sa jednom drugom devojkom. Bila je i ona lepa, a bila je i mlađa i mogla je da rodi. Posle sam bio sa tom drugom devojkom ali onda je ona mene prevarila. Tad sam joj svašta rekao, ispljuvao sam je, ali je nisam udario, a ona je to očekivala.

Da li ti se dešavalo da udariš neku ženu?

Dešavalo se.

Kada?

Kad bi me iziritirala. Kad bi se svađala, a ja nisam to mogao da slušam.

Da li su se te stvari dešavale i u tvojoj kući kada si bio mali?

Jesu. To sam video kod kuće.

Šta bi rekao, da li je nekada briga države prema ljudima koji žive na ulici bila bolja? Da li barem obični građani pomažu beskućnike?

Nekad sam imao 180 maraka… sad mi je pomoć mnogo manja. I ne može za te pare da se kupi ni pola od onoga što je onda moglo, tako da je pre briga države bila bolja. Ali ima i tih ljudi koji hoće da pomognu. Na Malom Tašu jednom sam spavao pijan i valjda me alkohol grejao, ali koliko god da greje u jednom trenutku ti je baš hladno. Tad mi je prišao jedan čovek sa ženom i pokrio me ćebetom, ostavio mi jaknu i gurnuo mi pare u ruke, a ja ruke odma u džep. Bilo mi je toplo baš i nastavio sam da spavam. Kad sam se probudio zapalio sam cigaru i setio se da mi je dao nešto čovek. Gurnem ruku u džep, a ono: 4000. Ja nisam mogao da verujem, a nisam zapamtio čoveka. To je bilo pre mesec i po dana. Ostavili su mi tad i hranu u kesi okačenoj na klupu. Meso, hleb, salata, sok. Tako da ne mogu da kažem ništa – mislim da ima mnogo dobrih ljudi. Isto sam sinoć pitao klinca kad sam skupljao limenke ima li cigaru, a on kaže da ne puši. Ja nastavim dalje, a on me pozove nazad i kaže: stari, evo 200 dinara.

Kad si ti došao u Adru, u Drumodom i kako vidiš njihov rad? Kako ti pomažu?

Mene je tu doveo jedan drugar – koji me posle namestio da mi iscepaju pasoš – ali dobro, da kažemo drugar u tom trenutku. Kad sam došao sa njim dobio sam neku hranu. Posle sam saznao da je tu bio i autobus. A što se tiče pomoći: meni kad je teško ja dođem i pričam sa Milicom. Objasnim joj sve, onda vidimo šta ćemo da radimo, napravimo plan i idemo dalje.

Koliko ti znače ti razgovori?

Uopšte, više mi znači da priča sa nekim, nego da dobijem hranu i odeću. Da ti objasnim koliko mi znači jedan običan razgovor: ako ti kažem da sam ceo život šikaniran od ljudi i da me ne bi iznenadilo da me neko opsuje, da mi kaže jedi g… ili teraj se u p… m… (Životina cenzura), ali bi me iznenadilo da mi neko kaže: jagnje moje, pile moje, sine moj. Jasno ti je kakvo je moje detinjstvo bilo – nisam ja željan nečijih para, ja sam samo željan nečije topline.

Ima li te ljubavi i topline negde?

Onako. Mogu da kažem da me ljudi iz parka svi vole, iako se ja ne družim previše.

Šta voliš najviše da piješ?

Votku i domaću šljivu.

Da li piće, za tebe, ima neku dobru i neku lošu stranu?

Dobra strana je što kad popijem ne mislim šta me čeka večeras, a loša je to što mi utiče na zdravlje. Pijem 37 godina, to je sigurno loše za zdravlje.

Kako spavaš – mislim u pogledu pića – znam da spavaš u lošim uslovima. Imaš li nesanice?

Retko. Ja kad se napijem, onda zaspim i ne mislim da li me nešto guši ili me ne guši, a kad ne popijem, onda dobijem strahove. Imam taj strah.

Od čega?

Od samoće, valjda. Od toga da li će neko da me nađe ako umrem i smrznem se. Onda počne da mi radi i dijafragma. Tad popijem rivotril i uzmem pumpicu za disanje i onda mogu da zaspim.

Kad si poslednji put imao normalni smeštaj?

U Novom Sadu.

Kako ti izgleda taj period prelaska sa ulice u zatvoreno i nazad? Imaš li neki period navikavanja?

Kad sam bio sa Marijom ja sam imao sasvim normalne uslove i živeo sam kao normalan čovek. Znaš da imaš kome da se vratiš i gde da legneš, plus nisi gladan. A kad izlaziš iz toplog i ideš u hladno tad kažeš sebi u glavi da to tako mora da bude i to je to, jer drugačije ne može da se preživi to. Mnogo nezgodan osećaj. To je trideset godina napora.

Da li sad uspevaš da radiš, da prodaješ limenke?

Korona se desila i ubila poslove. To je problem za sve nas beskućnike. Sad 99 posto beskućnika prosi. Ja nikad u životu ne bih prosio i hoću da radim.  Ja mogu da kažem da mi treba 200 dinara za votku i da pitam da mi neko pozajmi, ali da stanem da prosim za hleb, a da odem da pijem, ne mogu.

Kojim si se sve poslovima bavio?

Skupljanje sekundarnih sirovina, prodaja polovnih stvari. Uzmem neku garderobu, nešto zadržim, a nešto prodam i tako.

Šta imaš da kažeš o tih svojih 30 godina na ulici?

Ne mogu da ti kažem da sam doživeo nešto lepo. Jedino lepo je što sam uspeo da imam sina. Sve ostalo je mnogo loše. 30 godina je ozbiljan radni staž, a ja sam to vreme proveo na ulici. Naravno, pomišljao sam i na najgore i verujem da bi neko to uradio i za 15 godina života na ulici. Ali u poslednje vreme se tešim – jer zašto bih ja to uradio? Ako umrem, umreću kao beskućnik na ulici, ako ostanem živ dočekaću da mi se sin oženi i to je ono što me održava. Imam te crne misli ponekad, ali držim se. Teško je jer moram da razmišljam o tome gde ću da legnem večeras, koliko će da bude hladno, da li će da me zajebava policija i sve ostalo.

Da li ti je gore kad kao sada sediš negde par sati u toplom, pa posle moraš da izađeš? Ja kad izađem odavde znam da idem kući, a ti na ulicu…

Upravo tako. Gore mi je nego da sam samo bio napolju i nisam ni znao da ću biti negde gde je lepo, jer odatle treba i da izađem. Ali opet, lepo je sedeti u toplom. Meni i 15 minuta znači, a kamo li sat i po-dva. I to što ti kažeš – ti znaš da ideš kući – a gde idem ja? E to je ono gde nema odgovora. Nekad me neko pita gde idem – ja ih gledam i smejem se, jer šta da im kažem.

Da li ti je teško kad gledaš druge ljude kako žive “normalno”, s obzirom na tvoj život i sve što si doživeo? Ima li nekog osećaja zavisti tu?

Nikada nisam bio ljubomoran na druge ljude. Kad vidim da neki čovek prosperira, ja se tom čoveku divim, bez obzira što sam na ulici.  Mogao sam i ja da budem neko i nešto, sad što nisam – to je ta životna škola koja mora da se plati. Ja je plaćam i otplaćivaću je dok ne umrem.

Gde država tačno ne pomaže ljudima? Gde se greši?

Meni je potrebno jedno parče zatvoreno koliko od ovog regala do prozora. Ništa više. Jedan dušek, jedan jorgan i jedan jastuk. To nam država ne daje.

Koliko misliš da ima beskućnika u Beogradu i koliko žena koje su beskućnice poznaješ?

U pitanju su hiljade i hiljade ljudi. A što se tiče žena, upoznao sam ih jako malo. Možda 2-3.

Kako si provodio vreme na Tašu? Igraš li šah?

Tamo skupljam limenke. Šah igram ponekad. Ne družim se previše sa ljudima.

Da li misliš da bi tvoj život bio drugačiji da nisi išao na ratište?

Ne bi, isto bi bilo. To mogu i da potpišem.

Koje sve zdravstvene probleme imaš?

Astma, srce, želudac, bubrezi… Jetra mi je rastrešena još od ratišta. Kičma me zeza, noge mi otiču. Zato ponekad izgubim volju za bilo čime – što se kaže: ne znaš gde udaraš kad ti se sve to dešava. Pored toga, mene niko ne pita šta ću da jedem večeras. Ja moram, čim završimo ovaj razgovor, da idem da tražim robu da sutra prodam na pijaci. Da napravim 100, 300 ili 500 dinara.

Koliko ti dinara treba dnevno da preživiš? Odnosno, sa koliko novca dnevno ti preživljavaš?

Između 300 i 500 dinara.

Kako raspodeliš te pare?

Kupim duvan za motanje za 100 dinara. U prodavnici uzmem dva velika ćevapa, isto 100. Kupim švarglu, kavurmu, hleb, papriku i pored toga popijem jedno pivo i rakiju. Kad imam više obavezno sačuvam za sledeći dan.

Koliko ti je pića sad potrebno da bi osetio da te “radi”, da si pijan?

Dve votke popijem i to mi je to. Sednem posle tako zagrejan u park. Rakija mi pomaže da ne mislim o problemima – kako mi je sin, na primer. Na druge stvari ne mislim. Znam da me zima čeka, pa me čeka. Pre neko veče sam gledao sneg. Pada sneg, ja navukao kapuljaču. Posle otišao na stanicu i ušao u tramvaj da se grejem u njemu. Opet kažem – gde ću ja večeras? To je stalno pitanje. Sada sam dobio papir da mi stiže novčana pomoć – 40 hiljada, ali tih para još nema na računu. Kad to stigne, ja ću da odem da kupim sebi neku lepu patiku. *ebiga, volim i ja lepu patiku. Onda ću da uzmem jedne pantalone i za ostatak ja u Beogradu neću moći da iznajmim ni sobu na mesec dana. Toga ovde više nema. Nekad si mogao da nađeš sobu za 50-60 evra u nekoj kućici, a da imaš i kupatilo. Sad toga više nema jer je Vučuć podigao silne zgrade za čije kirije mi nemamo pare. Zato ću otići u Novi Sad, tamo još ima krajeva sa kućama. Uzeću sobu, da se odmorim i naspavam 2-3 meseca, dok ne dođe proleće i leto. Tad je svakom čoveku lakše, čaki i život na ulici je tad lakši.

Ali sve do juna tebi u kasnu noć bude hladno napolju. To mi koji nismo na ulici ne možemo uvek da pojmimo.

Kako ne. Smrzneš se do zore. Samo par meseci je skroz toplo. Juni, juli i avgust i to je to.

Znači sad je plan da odeš u Novi Sad?

Tako je. Ako mi te pare legnu u februaru, otići ću tamo, ali ako mi pare legnu u martu, šta ću onda tamo? Uzeću onda ovde neki hostel na 10-15 dana da malo odmorim i to mi je to.

Primećujem da koristiš razne izraze za ljude koje poznaješ sa ulice, ali nikada ne kažeš “prijatelji”. Da li si za 30 godina stekao nekog prijatelja na ulici?

Ne, ne, ne. Moja najveća greška je što sam počeo da se družim sa beskućnicima. Dok se nisam družio sa njima, dok sam bio sam – tome ima 5 godina – uvek sam imao pare kod sebe i bio sam čist, pedantan i doteran. Kako sam se uvatio da se družim sa tim beskućnicima, ja sam bio već pet puta pokraden. To je moja najveća greška u životu. Meni ti beskućnici nisu trebali. Nemam ja ništa protiv beskućnika, da se razumemo – i ja sam jedan od njih – ali među beskućnicima nisam mogao da nađem prijatelje i drugare.

Rekao si mi da ti je doktorka pre par nedelja rekla jednu zanimljivu rečenicu kad si otišao zbog bolova na pregled?

Da, rekla je – Života, dok te služi rakija nemaš čega da se plašiš, i ja se time vodim.

Jesi li bio na lečenju u Drajzerovoj, odnosno Gornjačkoj nekad?

Bio sam i tamo, ali i u Vršcu i Kovinu. U Gornjačkoj sam bio 20 dana. U Kovinu sam bio poslednji put kad sam doživeo delirijum stanje, bio sam dva i po meseca. U Vršcu sam bio nekoliko nedelja.

Kako si odlazio tamo? Uputi te doktor i ti prihvatiš?

Prihvatim pre svega da bih se malo sklonio sa ulice. Tamo se skloniš da se odmoriš od alkohola malo, a i oni ti malo oporave organizam. Posle kad treba da izađeš ti znaš da nemaš gde i da ćeš opet da se opiješ i tako to ide.

Priprema za novu turu?

Tako je. Nova tura.

Avanturistički duh koji si spomenuo? Na šta misliš – da li je to odlika tvojeg karaktera, da si voleo neizvesnost?

Nije toliko moj karakter koliko život devedesetih. Svi mi znamo kakav je život bio tih godina, da se ne foliramo. Tad nisi mogao da živiš kao sad – odeš na piće sa devojkom, ne znaš da li će da uleti bomba u kafić. A što se tiče avantura – svi mi imamo nešto što volimo: neko voli da pije, neko da kocka, neko voli žene. Svi mi nešto volimo i na kraju zbog toga ispaštamo. Na to sam mislio kad sam pričao o avanturističkom duhu i brzom životu. Voleo sam da putujem.

Jesli li išao nekad na more?

Jesam. Poslednji put 1986. sam bio tamo. Nisam neki ljubitelj mora, više volim proputovanja.

Bitnije ti je to kako se stigne do negde?

Baš to. Tako sam putovao u Beč, u Grčku, ranije sam voleo da odem u Maribor, Opatiju, Šibenik, Zadar – dok je sve bilo normalno. Onda sve po Srbiji: Niš, Kraljevo, Valjevo, Leskovac, Šar-Planina. Baš to – voleo sam putovanja. Tu bih upoznavao ljude, drugove, drugarice, devojke. To je bilo neko pravo zezanje.

Šta misliš o pandemiji korona virusa?

Ja u koronu ne verujem. Ok, pričali smo, mogu da kažem da postoji nešto, ali da je to ovako, to nema šanse – garantujem svojim životom.

Moram da kažem da smatram da korona postoji.

Virus postoji. Svašta je virus, ali nije to ovako. Bio je ptičiji grip – pa kokoške smo jeli i ubijali smo se i niko nije umro. Bio je svinjski grip – mi Srbi smo klali krmače i ubijali smo se od svinjetine. Pre neki dan, pun park i limenki je bilo koliko hoćeš: dobro za posao. Jedna devojka mi daje pljeskavicu, samo je zagrizla i ja pojedem ostatak – što ja nisam dobio virus?

Dobro je da nisi.

Haha, pa kažem ti ja – dok me služi rakija sve je dobro.

Šta je za tebe jedan dobar dan?

Da imam da pojedem, da popijem i da imam još 100-200 dinara preko. E, to je za mene dobar dan.

Kad si poslednji put mogao da kažeš da si doživeo jedan dobar dan?

Iskreno, suštinski nisam doživeo lep dan poslednjih 30 godina. Kad sam izašao iz doma, kad sam dobio slobodu, tada da – nekih godinu dana sam živeo lepe dane. Posle toga se sve gasilo u meni. Kao i nakon rastanka sa prvim brakom, tad mi se gasi svaka ljubav i svaki lep dan.

Kada su se desile promene 2000. godine, jesi li imao neke nade da će nešto biti bolje?

Imao sam nadu koja mi se i ostvarila. Kasnilo mi je socijalno godinu i po dana i nova vlast je to uspela da isplati sve za šest meseci.

A jesi li se nadao nečemu još većem od toga – da ćeš dobiti stan, na primer?

Nadao sam se i tome da ću dobiti stan i da ćemo svi živeti bolje, ali desilo se to ubistvo premijera i od tad je sve krenulo nizbrdo.

Šta misliš, da li država može da uradi nešto bolje za ljude sa ulice?

Može. Ova država, to jest Vučić ili još bolje, ovaj fašizam, jer ne znam kako drugačije sve to da nazovem, bi mogao da počne da pravi kuće za beskućnike. Kako da kažem, moj život ne vredi ni golu paru, izgubio sam sve što sam mogao da izgubim i tražim sledeće: ili me prihvatite ovakvog kakav jesam ili me zaobiđite.

Kontejnersko naselje bi bilo rešenje za neku prvu pomoć? To nije previše skupo.

Bilo bi, naravno. To je džaba. Samo da imam jednu sobicu i kupatilo.

Ko su beskućnici? Kako ti vidiš beskućnike?

Vidim ih kao namučene duše, napaćene duše, najrealnije duše, lopove i klošare.

Kako izgleda prosečan beskućnik? Koliko ima godina, koju školu?

Ima i ljudi sa fakultetima, ali ima i nepismenih. Školovani ljudi često su ostajali beskućnici usled nekih zakona prema kojima su gubili kuće.

Koji je njihov prosek godina?

Najmlađi kojeg ja poznajem ima 30 godina, a najstariji 84 godine – to je jedan dedica koji bude na Terazijama, kom uvek dam neku paru kad imam.

Šta misliš o policiji?

Da su najveći fašisti. Lopovi im šetaju pred očima, a nas hapse. Čim vide sirotinju dignu se na nas. Vide mene i zaustave me. Ja ih pitam što mene zaustavljaju dok im se lopovi šetaju slobodno, a oni kažu da moraju da rade nešto. To je smešno.

Poznaješ li nekog ko je sam odlučio da bude na ulici?

Poznajem troje ljudi koji su takvu stvar uradili. Dvojica od njih su pokojni.

Poznaješ li nekog beskućnika koji se izvukao sa ulice?

Ne poznajem takve slučajeve.

Gde nalaziš snagu da guraš dalje?

Snagu nalazim u tome što znam šta znači robija – sloboda nakon domova i par zatvorskih kazni je nešto što niko ne može da mi oduzme. Utehu nalazim u toj slobodi. Mada su ljudi danas često spremni na to da odu da budu zatvoreni da bi imali gde da se okupaju i gde da spavaju, ali ja ne mogu tako. Moje najveće bogatstvo je to što slobodno mogu da popijem svoju rakiju na miru – da me niko ne dira, da nemam probleme ni sa kim i da nisam izolovan od ljudi.