Prema nekim nezvaničnim procenama u Beogradu postoji između četiri i pet hiljada beskućnika. Jedan od njih potpuno se izdvaja svojim načinom života od ostalih.

Sava Bimbašić, kojeg mnogi nazivaju prvim uličnim socijalnim radnikom, rođen je 1967. godine i živi na ulici od svoje sedme godine. Odrastao je na Dorćolu. Njegovi otac i majka su se ubrzo razveli, nakon čega je ostao da živi sa ocem i dedom. Deda je umro kada je on imao sedam godina, otac je počeo da ga maltretira i tada mu je kao jedini izlaz ostalo samo bekstvo na ulicu. Sa ulice nakon izvršenja krivičnog dela odlazi u Zavod za vaspitanje dece i omladine Beograd, poznatiji kao “Vasa Stajić”, odakle beži nakon godinu dana. Prvo u Austriju, a zatim i u Italiju gde je radio kao vozač jedne od prvih privatnih firmi za dostavu pošte. Tamo je odlično zarađivao i živeo. Bio je poznat po brzini isporuke i nadimku “Drago” koji mu je usput neko prišio. U Milanu je ostala i njegova porodica: žena i troje dece. Sada ima 53 godine i svo to vreme od sedme do pedeset i treće proveo je na ulici. Na ulici je upoznavao ljude, u mladosti stvorio porodicu sa devojkom koju je znao odmalena – “na klupi u parku” kako sam kaže, na ulici je ostao i do danas.

U poslednjih petnaest godina on se bavi jednim ozbiljnim i iscrpljujućim poslom, za kojim ne bi bilo potrebe da se vlasti ove države samo malo više pozabave pitanjem beskućništva, ekstremnog siromaštva i siromaštva uopšte. Naime, on pronalazi kuće u kojima pravi komune beskućnika. Ne, nisu to skvotovi, to su prave kuće koje Sava pronalazi šetajući gradom i koje adaptira i sređuje tako da drugi beskućnici koje dovede da žive tu sa njim tu imaju mesto za spavanje i život. Pomenuo sam reč skvot jer Sava ne voli kada se za mesta koja on, kako sam kaže, “uzurpira dok neko ne dođe i ne kaže da tu ne može da bude”, govori tako, kada se on trudi da uvek pronađe kuće koje su pogodne za normalan život. On ne voli reč skvot jer ne voli ni rečnik nevladinog sektora (NVO). Strašno se nervira kada mu neko od ljudi koji rade u NVO dođe i kaže “imao sam trening ove nedelje”. Sava je u tim situacijama najčešće ciničan pa krene da ispituje osobu da li trenira fudbal, košarku ili možda boks? Prema njegovom mišljenju, to što se u NVO sektoru naziva treningom jednostavno treba da se zove obuka, zato što i jeste obuka, baš kao što su i kuće u kojima on podiže svoje komune kuće a ne skvotovi.

Za tih 15 godina imao je četiri kuće i jedno radno mesto na kojima je okupljao beskućnike: kuća u Dimitrija Tucovića, u Beogradskoj, u Mutapovoj i u Veljka Dugoševića. Pored toga, uvek ima par praznih, ošacovanih kuća sa strane, da bi imao gde da ode ukoliko bi došlo do potrebe za selidbom.

Na Tašmajdanskom parku je pre 6-7 godina radio kao čuvar i tamo je svakog dana spremao hranu za deset do petnaest ljudi. Preko dana je kuvao pasulj, makarone ili gulaš i ljudi sa šahovskog paviljona (gde se beskućnici najčešće skupljaju i igraju šah) su dolazili i uzimali prekopotrebne obroke.

On smatra da je broj ljudi kojima je u poslednjih 15 godina u bilo kojem obliku pružio pomoć ili prenoćište veći od 500. Samo u kući u Beogradskoj ulici imao je u jednom trenutku 18 ljudi koji su u svojim sobama imali krevete, hranu, struju i vodu. Tu se uselio na svoju ruku u zgradu koju je posedovao neki advokat iz Kotora. Kada se taj čovek posle nekog vremena pojavio da proveri kako izgleda kuća koju je kupio, iznenadio se kako je sve uređeno i kako je gomila đubreta koja je prethodno bila tu izbačena. Nakon toga ispričao je Savi kako su kuća i dvorište izgledali neugledno kada ih je kupio i dao mu je dozvolu da tu živi i dovodi i druge ljude da žive sa njim. Na slične reakcije je dolazio gde god bi se uselio. Ubrzo bi komšije videle da se on trudi da sve bude u redu, pa je svuda uvek bio i pomagan od strane komšiluka, donosili bi mu hranu ili nudili da uzme struju od njih. Tako je i u kući u kojoj smo Sava i ja vodili ovaj razgovor – pošto Sava pored katanca ima i 3 odrasla psa i dva šteneta, komšije mu ostavljaju kese sa hranom ili garderobom i stvarima za prodaju tako što ih kače na kapiju ili grane drveća koje štrči iznad kapije.

Ne postoje kriterijumi prema kojem Sava bira ljude kojima želi da pomogne, ali najčešće gleda da pomogne onima koji ne mogu da rade, kao i starim osobama. Ono što traži od ljudi koje primi u kuću jeste samo da nema dernjave i galame, jer je svestan da se nalazi u takvom okruženju gde već postoji problem sa tim da njega i ostale neko prihvati kao beskućnike, a o prihvatanju činjenice da oni ulaze u neku kuću i žive u njoj da i ne pričamo. Zato Sava traži mir i tišinu, odnosno “lepo ponašanje” od ljudi koje prima, dok na drugoj strani polako ostvaruje dobre odnose sa komšijama oko kuće koju bi zauzeo. Tim ponašanjem svi zajedno bi ostali u kući duže i niko od komšiluka ne bi zvao policiju ili potencijalne vlasnike da izbacuju celu ekipu napolje. Uz sve to, tvrdi da teško gubi volju i odustaje od ljudi kojima želi da pomogne, ali priznaje da se više puta razočarao i da je morao da odustane od nekoga, kao i da je na teži način shvatio da ne možeš da pomogneš onome ko ne želi da mu se pomogne. Pored toga, Sava je po prirodi, kako kaže, samotnjak, i bez obzira na to što pomaže ljudima, najbolje se oseća kad je sam. Sa godinama je nekako uspeo da uskladi svoju želju i potrebu da pomogne i potrebu za samoćom.

Da bi svi ljudi koji žive kod njega imali da jedu, bilo da ih je troje ili desetoro, Sava svakodnevno mora da radi. Zbog toga on svakog jutra odlazi na Cvetkovu pijacu i prodaje stare stvari. Prema njegovim rečima, u poslednjih par godina se slabo zarađuje. Pre 6-7 godina na pijaci bi od ranog jutra do 11 sati zaradio dovoljno za sve troškove, a sada mora da ostaje duže i zarađuje manje, jer narod generalno ima manje novca. Pored Cvetkove pijace, prodavao je i na Novom Beogradu, Bajloniju, Kaleniću i u Kameničkoj. Onda su se pre par godina niotkuda pojavile opsežnije kontrole pijačnih mesta i on je morao da odlazi čak do Vidikovca na pijacu ne bi li uspeo da ima mesto za rad. Naravno, i ostali beskućnici koji žive kod njega doprinose “kućnom budžetu”, ali Sava to nikada ne zahteva od njih. Ako ima – dobro, ako nema – nekako će opet biti hrane za sve.

Posebno mesto u priči o Savi zauzima Steva Rađenović. Čovek koji je prevaren za novac i stan, nakon čega je pretrpeo moždani udar i kojeg je Sava pokupio u parku, gde je Steva prethodno provodio dane na klupi. Sava je to učinio jer mu je bilo žao da gleda na ulici, u takvom stanju, čoveka trideset godina starijeg od sebe. Sa Stevom se družio i o njemu je brinuo 12 godina i gde god je Sava odlazio vodio bi i Stevu sa sobom. Za to vreme zavoleo ga je kao oca. Steva je umro 2017. godine usled komplikacija od raka u osamdesetoj godini života. Prema Savinim rečima, on je bio jedan od najboljih krojača u Beogradu. Umeo je ručno da sašije odelo a da niko ne provali da je šiveno ručno. I nakon Stevine smrti, Sava nije odustao od rada sa ljudima iako ga je njegova smrt strašno pogodila. Od tada on posećuje njegov grob na Bežanijskoj Kosi makar jednom mesečno i žali što ne stiže češće da ode, ali mu život na ulici i svakodnevna borba da zaradi novac to ne dozvoljavaju.

Bez obzira što Sava tvrdi da ima isti entuzijazam, snagu i volju da pomogne kada naiđe na one kojima treba pomoći (samo mu nedostaju sredstva), čini mi se da ga polako stiže umor. Jedan čovek ne može na svojim leđima da nosi mnogo više nego što je on tokom života nosio i da ostane uvek oran za rad. Ja Savu pamtim od pre 5 godina, kada smo se upoznali u kući u Mutapovoj ulici, gde je tada živeo i gde smo iste noći zajedno večerali pasulj. Ta kuća bila je sređena i spolja i iznutra. Bila je zima, a unutra u kući je gorela vatra u šporetu. Godine, smrt bliske osobe i stalna borba za preživljavanje izgleda čine svoje, ali on nastavlja sa radom. Sećam se kad mi je jednom rekao da ne sme da stane i zato radi, prodaje na pijaci i sakuplja robu iz kontejnera i kada je bolestan, jer ako stane, plaši se da li bi ponovo mogao da se pokrene. I dok jedan Sava makar delimično obavlja poslove koje bi trebalo da obavljaju državne institucije, te iste institucije su sistemski zatrpane birokratijom i od papira ne uspevaju da vide ono zbog čega postoje – čoveka.

Nakon razgovora se rastajemo, a Sava sa kapije pokazuje na kuću u kojoj smo sedeli i u kojoj sa njim trenutno živi još troje ljudi, uz reči “Ovo nije moje. Ja sam ovo uzurpirao i kad dođe neko čije je, ja mogu samo da se pokupim i da se zahvalim za vreme provedeno tu.”

tekst: Vuk Vučković
fotografija: Miloš Stošić