tekst: Vuk Vučković

fotografije: Miloš Stošić

Kladionice u centru grada koje rade non-stop (ili su radile pre pandemije) su neka vrsta svete zemlje za beskućnike. Tu su dobrodošli. One zamenjuju i dnevne centre i sleep in-ove za beskućnike koji ovom gradu nedostaju i previše s obzirom na broj ljudi koji se nalaze u situaciji beskućništva. Uz plaćene dve kafe u kladionici bi proveli čitavu noć, napunili bi telefone, ugrejali se, sedeli u toplom i udobnom, pa čak malo i prokunjali kroz noć. U toaletu bi oprali čarape sapunom, pa bi ih sušili na radijatoru pored svog stola. Kada bi se sprijateljili sa radnicima iz kladionica, ponekad bi provodili noći unutra i bez da naruče piće. Pre skoro šest godina, usred zime 2015. godine, u jednoj takvoj kladionici sedeo sam za stolom sa nekoliko beskućnika. Ljudi iz grupe sa kojom sam došao hteli su da me upoznaju sa jednim njihovim drugom. Seli smo, naručili čajeve i kafu, koji su nam u kladionici garantovali dobra mesta pored radijatora, i započeli priču. Desetak minuta kasnije vrata kladionice su se otvorila i pred nama se pojavio čovek koji je istovremeno bio i star i mladolik. Njegova bela široka brada opisivala je ravnomerno gusti, pravilni, široki luk pod njegovim licem. Na glavi je nosio kačket i njegovo lice bilo je potpuno sakriveno tom kombinacijom brade i kačketa. Na poziv ekipe prišao je i upoznali smo se. Meho – rekao je, pa je seo u stolicu kao čovek koji je čitav život proveo na nogama. Dobro je, samo sam umoran. – odgovorio je na moje pitanje kako je. Tako smo se upoznali.

Šest godina kasnije – 27.03.2021. – nakon bezbroj susreta u međuvremenu, nalazimo se na Zelenom vencu kako bismo razgovarali o njegovom životu. Nekoliko dana ranije sreli smo se u gradu i dogovorili da se nalazimo na Zelenjaku u pola jedan. U međuvremenu, njegov telefon ostao je prazan i danima nisam uspevao da ga dobijem, baš kao i tog jutra kada sam po dogovoru hteo da potvrdim da li se nalazimo. Sa druge strane i on je danima pokušavao mene da nađe ili pozove, ali nije znao broj telefona napamet. Bez obzira na tu situaciju i prisećanje na dane kada su dogovori pravljeni bez nekoliko dodatnih potvrda istog dogovora kasnije, u 12 i 30 moj kolega fotograf i ja bili smo na Zelenom vencu. Dan je iznenađujuće topao – 20 stepeni. Među gomilom ljudi u pokretu na jednom naslonu video sam kačket i belu bradu, doduše skraćenu, na čoveku koji je tako naslonjen spavao sedeći sa glavom opuštenom ka zemlji. Bio je obučen u debelu zimsku jaknu i loše nameštena maska mu je sekla jedno uvo. Blago smo ga probudili, na šta je on dok još nije ni otvorio oči rekao: Pa zar si mislio da ću ja da zakasnim, nego sam samo malo umoran pa me uvatio san. Istog trenutka kada se on razbudio na samo dvadesetak metara dalje ugledali smo naizgled beživotno telo kako leži na trotoaru i stotine užurbanih koraka koje ga mimoilaze kao da je u pitanju neki nevidljivi događaj. Prišao sam momku i razbudio ga. Pored njega na zemlji nalazila se crvena limenka piva koje je polako curkalo na beton. Jedna prolaznica htela je da pozove hitnu pomoć, ali ju je momak ubeđivao da to ne radi jer je prethodnu noć proveo tamo na trežnjenju, i da će sigurno biti dobro. Zamolio me je samo da mu dam ruku da ustane, da bi posle mogao da sedne negde da odmori. Kada sam se vratio do Meha rekao mi je da poznaje momka i da će sigurno biti dobro – samo je malo prepio sad. Tada smo rešili da se sklonimo sa Zelenog venca, gde od buke i stalnih, intenzivnih situacija i događaja nismo mogli da razgovaramo u miru.

Meho Salihović rođen je 1950. godine u Prijedoru. Njegov otac bio je musliman, a majka Hrvatica katoličke veroispovesti. Ubrzo nakon njegovog rođenja otac napušta njega i majku i odlazi u Nemačku, kada je on imao samo tri meseca. Tada ga je ostavio majci, babi i dedi i oženio se u Nemačkoj. Tako Meho ima i dva polubrata u Nemačkoj sa kojima je u dobrim odnosima. Kao mladić, krajem šezdesetih tri lepe godine provodi u Sloveniji u Ljubljani, gde mu je stric bio vojno lice, nakon čega  na predlog druga polazi u Beograd gde je bilo kako mu je drug rekao: i posla i života. U Beogradu je radio razne poslove, odakle ima više od petnaest godina radnog staža na građevini i drugim poslovima, ali mu se mnogo više dopalo da se bavi muzikom i bude sa svojim kumom na estradi. Najveća ljubav njegovog života je muzika kojom se jako dugo bavio, a jedno vreme imao je i muzičku rubriku u Sarajevskom Oslobođenju. U Beogradu se veoma  brzo upoznao sa muzičkom scenom, posebno izvorne narodne muzike i sa – kako kaže, “srednjom generacijom” izvođača narodne muzike. Neko vreme svirao je gitaru u ansamblima kao pratnja muzičarima. Nakon kratke profesionalne muzičke karijere na predlog svog kuma Staniše Stošića, kojeg je venčao u crkvi, počeo je da se bavi i menadžerskim poslom, odnosno organizovanjem nastupa i koncerata muzičara. Šta je bio njegov posao? Brinuo se o smeštaju ekipe, opremi, prodaji karata, prevozu i instrumentima, ugovaranju honorara i isplati, potrebama muzičara i svemu ostalom što je potrebno da jedan koncert bude uspešno realizovan. Naravno, kao gitarista više puta je usled činjenice da gitarista pratećeg ansambla zakaže, u poslednjem trenutku uletao da svirke ne bi bile otkazane. Tako je kao leteća zamena svirao na nastupima Harisa Džinovića, Hanke Paldum i “normalno”, na nastupima svog kuma Staniše Stošića. Uz osmeh završava ovu anegdotu i dodaje da menadžer mora dosta toga da zna da radi. Inače, za svog kuma naglašava da je bio legenda i veliki glas. Kada je preminuo, sahranjen je u Aleji velikana, a kovčeg su mu nosili Meho, Bora Drljača i par drugih prijatelja.

Menadžerskim poslom bavio se nekih 7-8 godina. Bio je, kako kaže, menadžer svom kumu Stošiću, Bori Drljači, Seji Pitiću, Miletu Kitiću, Halidu Muslimoviću koji mu je komšija iz Prijedora, Halidu Bešliću kao i Harisu Džinoviću kada je prestala da postoji grupa Sar e Roma, kao i mnogim drugim pevačima. I dan danas je prijatelj sa svima njima, a čuo je da su ga skoro neki od njih i tražili. Tih godina živeo je, kako kaže “mnogo dobro” – bio je u vezi i sa jednom ženom sa kojom ima ćerku. Međutim, taj posao bio je takav da se bez ljubomore nije moglo. Često je bio pod šatorima, na koncertima, okružen poznatim, lepim pevačicama i njegova partnerka to nije mogla da podnese, pa su se rastali. Tada je sve krenulo u pogrešnom pravcu. Tada se, iako tada, kako kaže, nije mogao ni da pretpostavi, nalazio na samo par koraka od beskućništva.

Otkad se rastao sa vanbračnom suprugom počelo je njegovo putovanje. Prvo, naravno, privatna stanovanja. Nekad ima stan, nekad nema stan. Kad nije imao stan, odnosno novac za kiriju, odlazio bi kod nekog od prijatelja na kratko vreme dok opet ne bi imao novac da plaća smeštaj sam. U početku su ti odlasci kod prijatelja bili uvek kratki sa nadom da će se povratiti, a i bilo ga je sramota da kod nekog boravi duže vreme, bez obzira na gostoljubivost. Sa druge strane, “psihički je priznao sebi i rešio da je potpuno beskućnik” kada se tokom jednog vikenda pre nešto više od petnaest godina napio i rekao sebi: To je to. Ja sam beskućnik. Od sad kad nemam pare ne pitam i ne molim nikog, nego spavam na ulici.

Prvi dani na ulici, kada se tek rastao od supruge, nisu ni bili toliko teški – bilo je para u rezervi, bilo je društva, pijančilo se i zezalo se, išlo se u kockarnice i dok nije u potpunosti postao beskućnik mislio je da je sve to nešto što će proći. Po nedelju-dve bi spavao u hotelu Union, pa onda opet kod prijatelja i nadao se potpunom povratku u “normalnost”. U Unionu su se inače skupljali Bosanski i Beogradski pevači, pa su se družili provodeći zajedno dane i noći.

Prelaz sa života na estradi na život na ulici bio je ipak neprijatan. Više je pio. Na ulici, kako kaže, nije stekao prijatelje i ništa lepo mu se nije desilo.

Dešavalo mu se da ga prozivaju, da dovikuju da je klošar i beskućnik, ali je on bio dosta drčan i nisu ljudi tek tako mogli da mu se rugaju. Kasnije nije ni obraćao pažnju na dobacivanja ljudi i ogovaranja poznanika, delom i jer je mislio da će se izvući, ali na estradi je, bar za njega, bilo sve gore i gore.

Nekad je, kaže on, cela estrada živela ok, a sada u Beogradu živi dobro samo 10-15 najistaknutijih.

Beskućnik je, dodaje, postao jer je na estradi odjednom krenulo loše i u toj situaciji se nalazi neprekidno poslednjih dvadeset godina. Mnogim ljudima iz sveta muzike žao je zbog njegove situacije. Pre više godina on i Haris Džinović slučajno su se sreli i Haris ga je pozvao na ručak. Nakon što su jeli, dao mu je i nešto novca da mu se nađe. Ceo esnaf ga je pomagao pomalo, ali on je, kako kaže, izbegavao te “žalopojke” iako je znao da su iskreni. Prosto nije želeo da bude na teretu ljudima, ali kaže da su se svi iz esnafa pokazali kao solidarni: Staniša Stošić, Bora Drljača, Sejo Pitić, Hanka Paldum, Mile Kitić. Svi su oni s vremena na vreme skupljali novac njemu za pomoć, ali mu je to bilo neprijatno i gledao je da im se ne nameće. Bio je prijatelj i sa Preletom koji je imao otvoren račun u Srpskoj kafani. Jednom prilikom predstavio ga je svom osoblju kafane rekavši im da on uvek može da jede na njegov račun. Taj Preletov gest pamti.

Piće je u svetu estrade bila normalna stvar, ulaznica, rekao bi Meho. Voleo je manastirku, a priče dupli viski i viski-kola baš nije mogao da razume. Prosto, za njega je rakija pravo piće. U jednom trenutku i situacija sa pićem otela se kontroli.

Rat devedesetih je cela estrada sa kojom je provodio vreme provodila u zajedništvu. Nacionalizam je bio izražen kod nekih pojedinaca. Većina njih se nadala da će rat proći i da će ponovo oživeti zajednička zemlja i zajednički život.

Iz vanbračne zajednice ima ćerku  – sa njom je dobar, ali izbegava da joj, kako kaže “smeta”. Ona se stalno javlja i da mu opere neku garderobu, često mu da i novac, ali ona već ima svoj život i on ne želi da joj bude na teretu. Ne trebaju detetu i njegovi problemi, dodaje.

Sada spava gde stigne i gde se zadesi. Kako se snađe i kako-gde naleti. Na Zelenom vencu ima jedno sklonište sa dušekom gde je prespavao i prethodnu noć. U Beogradu je imao nekoliko štekova, između ostalog ima i jedan u Makedonskoj kod PGP-a. Ponekad kaže kako ne zna puno štekova, ali zna prave štekove.

Bez obzira na prvobitnu reakciju i lako prihvatanje ulice, ulica mu je kasnije pala vrlo teško, jer je živeo pre toga prilično lepo. Tako je i sada: vrlo teško. Trenutno nema nekih posebnih aktivnosti koje voli da radi i u kojima uživa. Uvek je voleo da pije, ali umereno, a otkad je na ulici pije više, jer ga to opušta. Prošeta pored reke jer ga to odmara. Uželi se muzike pa je ponekad (makar je tako bilo pre pandemije) sluša u baštama restorana. Uželi se pesama svog kuma. Omiljena pesma na kojoj je svirao je “Zaplele se kose devojačke” sa čuvenim Ivanom Džonijem Gavrilovićem, koji je bio komplikovan, ali je pravio dobru muziku. Gitare i sviranja se poslednjih nekoliko godina nekad gotovo i ne seti, ali voli da čuje pesmu svog kuma – “Lela Vranjanka”, koja mu je i omiljena pesma. Pored toga voli da sluša pesme Harisa Džinovića i Seje Pitića, jer izuzetno i prijatno peva.

Na ulici je u početku živeo od ušteđevine koju je imao. Ne bavi se prošnjom i ponosan je na to, ali redovno ide u Francusku ulicu u kuhinju Verskog dobrotvornog starateljstva, na punkt Solidarne kuhinje kod Vukovog spomenika, kao i u Zemun u  organizaciju “Izlazak” gde posebno voli da ide jer kako kaže “imaju pravu domaću hranu”.

Potrebna mu je penzija i neki smeštaj, socijalni stan. To je ono što zahteva od države koja u poslednje vreme ne brine o ljudima, a naročito naglašava da se ta nebriga o najsiromašnijima povećala tokom pandemije korona virusa.

Veliki problem sa kojim se Meho susreće jeste problem njegovog pravnog statusa. Moglo bi se reći da je on apatrid u najširem smislu te reči. Naime, dok je radio i privređivao u “Staroj Jugoslaviji” imao je ličnu kartu, odnosno urednu prijavu boravka svuda gde je živeo u Beogradu. Nekako u slično vreme kada je prestao da radi i kada je počeo povremeno da se nalazi u situaciji beskućništva i država se raspadala i nije više bila Jugoslavija, već je izmenjala sve oblike i nazive do trenutnog: Srbija i on više nije bio Jugosloven, već je postao Bošnjak u Beogradu. Poslednju ličnu kartu iz vremena SFRJ je izgubio, a mi više nismo bili jedna država i on kao Bošnjak rođen u Prijedoru, ostaje da živi u Beogradu bez važeće lične karte – bez prijave boravka i bez državljanstva na osnovu kog bi mogla da mu budu izdata dokumenta Republike Srbije. Postao je čovek bez dokumenata i identiteta koji mora da pronađe neki pravni osnov po kom bi imao ličnu kartu Republike Srbije. Krajem prošle godine u saradnji sa socijalnim radnicima Drumodoma pokrenut je postupak za izdavanje državljanstva Republike Srbije. Odgovor na taj zahtev čeka se i do dve godine (a neizvesno je da li će na kraju odgovor biti pozitivan) – dve godine tokom kojih sedamdesetjednogodišnji Meho neće imati prava na penziju, socijalnu i zdravstvenu zaštitu, kao što neće imati ni bilo kakav dokument koji potvrđuje njegov identitet. I tu dolazimo do paradoksa da sedamdesetjednogodišnji čovek koji je toliko toga preživeo i koji živi u najtežim uslovima na ulicama Beograda zvanično ne postoji.

Nakon svih godina, prihvatio je da je beskućnik, ali mu to teško pada i gde god može to prikriva i sakriva od ljudi zbog sramote. Zbog toga je često odbijao i pomoć. Generalno je sve umorniji i ne gaji više iluzije.

Voleo bi da ovaj tekst dospe do Sarajeva, do njegovih brojnih prijatelja odande.

Rastali smo se u nadi da ćemo se uskoro opet sresti i da će se njegova situacija makar za malo promeniti na bolje. Meho, “Mile Bosanac” ili “Kompozitor” kako ga neki ljudi nazivaju, čovek grubog ali tankog, jedva čujnog glasa i snažne bele brade krenuo je umornim korakom u pravcu Zelenog venca.