Sedeo sam sa čovekom. Čuo sam njegov glas. Video sam njegove oči, njegov strpljiv, nepokolebljiv stav tela. Video sam kako mota cigarete, kako pije kafu, kako jede. Pričali smo o stvarima koje voli i o stvarima koje ga muče i ne daju mu mira. On voli bolonjeze, fudbal i plavu boju. Sedeli smo u parku, moj kolega ga je fotografisao. Proveo sam dan sa odlučnim čovekom koji svakog dana trenira za život, ali mu taj život nije dozvoljen. On ima i telo i misli i emocije i želje i apetit i ime i prezime i dete ali iz nekog razloga on zapravo zvanično ne postoji. On ima i detinjstvo tokom kojeg nikada nije upoznao oca i iz kojeg se seća teškog života sa majkom i šestoro braće i sestara. Bio je najstariji i u jednom trenutku, ne seća se da li je imao dvanaest ili trinaest godina, majka mu je prišla rekavši: „Sine, ti moraš da kradeš. Nemamo da jedemo“. To je rečenica koje se čovek koji ne postoji najjasnije seća iz detinjstva. I krao je. Morao je.

Njegovo ime je Rocki Rakić i on je apatrid. Ko su apatridi i koliko ih ima u svetu?  Prema podacima UNHCR-a iz 2018. godine „najmanje 10 miliona ljudi širom sveta ne poseduje državljanstvo u ovom trenutku. Zbog toga im često nije dozvoljeno da se školuju, leče, da dobiju posao, otvore račun u banci, kupe kuću ili da se venčaju. Njihov život je pun prepreka i razočarenja. Apatrid je ‘osoba koja se ne smatra državljaninom nijedne države u skladu sa njenim zakonom’. Drugim rečima, apatrid nema državljanstvo nijedne države. Neki ljudi se rode kao apatridi, a neki to postaju tokom života. Razlozi apatridije su različiti. Ona se može pojaviti kao rezultat diskriminacije po osnovu pripadnosti određenoj etničkoj ili verskoj grupi, diskriminacije po osnovu roda, ili kao rezultat formiranja novih država ili prenosa teritorija među postojećim državama u kombinaciji sa prazninama u zakonima koji uređuju pitanja državljanstva. Šta god da je uzrok, apatridija ima ozbiljne posledice po ljude u celom svetu.” (više o tome možete pročitati na linku http://www.unhcr.rs/media/docs/2018/11/Statelessness_Abstract_SRB.pdf)

Dakle, apatridi spadaju u jednu od najranjivijih grupa ljudi koji su praktično ostavljeni bez ikakvih prava i samim tim su najpodložniji ekstremnom siromaštvu, beskućništvu i trgovini ljudima.

Kako je Rocki postao apatrid? Pre svega usled neinformisanosti o osnovnim pravima koje je veoma često u porodicama u kojima vlada ekstremno siromaštvo i gde je sve (opravdano) orijentisano samo na preživljavanje do sledećeg dana. Pored toga, takve porodice nemaju adekvatnu podršku centara za socijalni rad koji bi ih učili i pomagali im u ostvarivanju osnovnih prava njihove dece, pa se krivica nikako ne sme prebaciti na roditelje dece koja postaju apatridi.

On je rođen 1992. u Rimu, Republika Italija, u neformalnom izbegličkom kampu. Majka ga tada nije upisala u matičnu knjigu rođenih u Rimu, a po njenim rečima nije ga rodila u bolnici već u kampu. Nakon nekoliko godina provedenih sa majkom i ostatkom porodice u Italiji, otišli su u Nemačku da traže azil. Tamo je Rocki boravio do 2010. kada je prvi put deportovan u Srbiju na osnovu Sporazuma o readmisiji.  U međuvremenu Rockijeva majka nikad nije prijavila njegovo rođenje u Italiji niti srpskom konzulatu u Nemačkoj. Tada Rockiprvi put saznaje da ne poseduje nikakva dokumenta i tu počinje njegova borba sa nevidljivim hodnicima birokratije.

Kao neko ko je rođen u Italiji trebalo bi da ima prava na italijansko državljanstvo samim tim što je rođen tamo. Pored toga, veći deo svog života – do osamnaeste godine, proveo je u Nemačkoj, a ima i sina koji poseduje nemačko državljanstvo. Međutim, bez obzira na činjenice da je rođen u Italiji i odrastao u Nemačkoj, neko ga je nakon napunjene osamnaeste godine uputio u Srbiju u kojoj nikada nije živeo, bez obzira što ne poseduje nikakav dokument izdat od strane Republike Srbije. Prema njegovoj priči, neko je jednom pokušao da mu objasni da ga šalju u Srbiju jer mu je tamo rođena majka. I zaista, on ima prava na srpsko državljanstvo po osnovu toga što mu je majka rođena na teritoriji današnje Republike Srbije, ali je problem u tome što nigde ne postoji dokument u kojem piše da je njegova majka zapravo njegova majka. Bez tog dokumenta Rocki ne može da ostvari pravo na upis u knjigu rođenih i državljanstvo i zato se našao u situaciji u kojoj se našao.

Do sada je deportovan u Srbiju tri puta. Prva dva puta 2010. i 2013. godine. Tada je u prihvatnom kampu u Beloj Palanci naučio srpski jezik. Njegov maternji je romski, kojim su se služili kod kuće, a podjednako dobro je u naučio i nemački, jer je najveći deo života do prve deportacije proveo u Esenu u Nemačkoj. Kada je poslat u Srbiju nije znao ni reč srpskog jezika, a sada uspeva da se sporazume sa ljudima oko svega što ga zanima. Prema njegovim rečima, u Srbiju su ga poslali avionom zajedno sa ljudima koji su bili vraćani po sporazumu o readmisiji. Razlika između njega i njih bila je u tome što su oni imali lične karte i putne isprave, ili pak rođake u Srbiji, a on samo papir na kojem je pisalo da treba da leti do Srbije iako u Srbiji nikada nije živeo. To je do danas jedini „dokument“ koji ima. Ista situacija ponovila se i treći put. Poslednji put u septembru 2019. godine.

Kada je prva dva puta bio u Srbiji, osim što je naučio jezik, radio je mnogo poslova na crno ne bi li preživeo. Međutim i ti poslovi su bili povremeni i nesigurni, a on je po svaku cenu želeo da se vrati u Nemačku iz koje je proteran, kako bi ostao u kontaktu sa sinom kojeg ima tamo. Pored toga, upravo zbog nestalnosti poslova i manjka želje nadležnih institucija da mu pomognu u vađenju ličnih dokumenata on je „shvatio da u Srbiji nema života za njega“. Takođe, devojka iz Nemačke sa kojom ima dete dolazila je nekoliko puta u Srbiju 2010. da ga poseti, ali je ubrzo shvatila koliko je teška njegova situacija i odustala je od pokušaja da ostanu u vezi. Nakon toga i on je poput migranata prelazio granice noću u nadi da će se domoći Evropske Unije, a kasnije i Nemačke. I uspevao je. Međutim, u Nemačkoj bi ga nakon nekog vremena policija ponovo pronalazila, bez pitanja spakovala u avion za Srbiju i on bi se opet našao u apatridskom lavirintu.

Čitava ta situacija u njemu izaziva osećanja besa i beznađa, pa na pitanje kako se oseća povodom situacije u kojoj se nalazi često odgovara da se oseća kao da je u zatvoru, samo što bi u zatvoru bar imao da jede, dok ovako svakog dana mora da se snalazi ne bi li sebi obezbedio neki obrok.

Što se tiče šansi da Rocki izvadi dokumenta u Srbiji, uprkos naporima Drumodoma, šanse su jako male. Uz pomoć organizacija koje pružaju pravnu pomoć (u ovom slučaju Klikaktiv-a, organizacije koja godinama radi sa beskućnicima i izbeglicama), kao i Caritasovog Savetovališta za povratnike i usled pritiska koji je tim Drumodoma izvršio na nadležne institucije, uspeli su da dobiju neku dokumentaciju koja bi poslužila kao dokaz u sudskompostupku u okviru kojeg se utvrđuje vreme i mesto njegovog rođenja nakon čega se može izvršiti naknadni upis u matičnu knjigu rođenih. Nažalost, Rocki ne ispunjava sve uslove za ovakav postupak, nema validne svedoke, a najvažniji svedok koji može da potvrdi njegovo rođenje, njegova majka, preminula je 2013. Postoje i mnogi drugi načini na osnovu kojih sud može da ospori ovaj postupak, koji je jedini mogući postupak u zakonu RS da Rocki na kraju dobije srpski izvod iz matične knjige rođenih, srpsko državljanstvo i druga  lična dokumenta. Prvo ročište je zakazano za april. Ako ovo ne uspe, Rocki nastavlja da budepravno nevidljiva osoba u Srbiji, lišena osnovnih prava. Postoji i pravni osnov da ceo ovaj postupak Rocki ponovi u Italiji, ali i prateći problem: kako da ode do tamo – bez novca, bez smeštaja i ponovo bez svedoka, tako da je to rešenje praktično nemoguće. Ipak, ekipa Drumodoma ne odustaje i uz pomoć pravnika iz Klikaktiva zastupaće Rokijev slučaj sve dok postoji i najmanja šansa da on dobije dokumenta.

Rockija su radnici Drumodoma upoznali na ulici, bez novca, bez smeštaja, bez rodbine i prijatelja kod kojih bi mogao da boravi. Uz pomoć udruženja Helping Hands in Belgrade uspeli su da mu obezbede privremeni smeštaj dok traju postupci za vađenje ličnih dokumenata i dok ne bude u mogućnosti da radi i sam plati smeštaj. On želi da radi i zarađuje, ali bez dokumenata ne može da se zaposli nigde. U međuvremenu počeo je da prodaje ulični magazin Liceulice (to mu je jedini dostupni posao) i tako zaradi bar malo novca za preživljavanje. Dešava mu se da ga ponekad policija zaustavlja dva-tri puta dnevno i vrlo često mu (racionalno) preporučuju da ide iz Srbije, jer ovde ne može da ostvari nikakva prava. Ali kuda? Kad god se vrati u Nemačku, oni ga jednim običnim papirom vrate avionom u Srbiju i tako u nedogled. U međuvremenu njegov sin ima već devet godina i odrasta bez oca, što Rockija posebno boli. Sve što želi jeste da uči svoga sina životu, da se druže, igraju fudbal i provode vreme zajedno. Ta želja ga i održava u borbi.

Nekada imamo situacije u kojima od papira sistem ne uspeva da prepozna čoveka i njegove potreba, a kod Rokija imamo situaciju u kojoj sistem jasno vidi čoveka – živog čoveka – ali nema papir i šalter koji bi mogao da mu ponudi kao rešenje.

Bez obzira na sve nedaće koje bi nesistematski pristup registrovanju stanovništva izazvao i uz jasnu dobrobit po čitavo društvo zbog papira koji su nam potrebni da bi dokazali svoj identitet, rešenje za apatride poput Rockija Rakića moralo bi da postoji, jer bi u suprotnom kao ljudski rod samo dokazali paradoks civilizacije koji bi glasio da čoveka priznajemo kao punopravno biće samo sa papirima, odnosno da su papiri, slova i pečati važnija od emocija, telesnosti, želja i života jednog čoveka, te da je on bez papira nepotpuno ljudsko biće.

Tekst: Vuk Vučković

Foto: Miloš Stošić